Nedjelja, 03.05.2015.g.

Jučer navečer šetao sam po našem gradiću. Prekrasna, svježa večer

poslije kiše. Obilje zelenila, mir, nigdje nikoga. Idealna prilika za uživanje

u  SVEMU  ONOME  ŠTO  NAM  JE  GOSPODIN  BOG  DAO.  Samo je

pitanje da li to možemo i hoćemo vidjeti  …

Meni je to opet bila prilika za molitvu i preispitivanje svega onoga što mi

Gospodin u tim trenucima pošalje u misli. I uvijek mi Gospodin dadne

nešto što me duboko napuni radošću i mirom. Nešto, po čemu se opet, i

tko zna koji puta, uvjerim  DA  JE  ON  ŽIVI  TU  MEĐU  NAMA.

U toj mojoj šetnji došao sam do jedne ulice gdje uvijek ''bacim'' pogled

na jednu kuću. U njoj živi jedna žena, starica, koja mi je bila  BOŽJI

ZNAK  u mojem obraćenju na jedan svoj posebni način. A i s njezinom

djecom sam si godinama bio poznanik.

U zadnjih nekoliko godina, kada sam i ja u svojem obraćenju i rastu u

vjeri bio svaki dan na misi, često sam ju, skoro svakodnevno vidio na

misama. U zadnje vrijeme je nema, vrlo rijetko sam ju vidio. Znam da je

već u godinama, blizu osamdeset. Redovno sam vidio njezinu kćer, koja

je zadnjih godina s njom redovno dolazila na mise. Ali nje nije bilo s

njom.

Pa sam jednom, na izlasku iz crkve, zaustavio njezinu kćer i upitao je da

kako je mama. Ona je rekla, da je dobro, ali nekako boležljivo i starački.

S tim mislima sam se jučer približavao njezinoj kući. Podignem pogled i

vidim dalje, nekih 50 metara poslije njezine kuće, kako neka žena polako

šeće, oslanjajući se na palicu. To je bila ona, sama.

SRCE  MI  JE  NEKAKO  ZAIGRALO  OD  RADOSTI!

Požurio sam prema njoj, kao da sam se bojao da bi mi mogla pobjeći.

Htio sam ju vidjeti, dotaknuti, dati joj svoj mir i radost za sve one

radosne trenutke koja je ona meni dala, a da nije ni znala, na mnogim

misama kada sam ju vidio kako MOLI  SKLOPLJENIH  RUKU,  NEGDJE

ISPOD  BRADE,  KAKO  SE  SA  TAKO  SKLOPLJENIM  RUKAMA  DIŽE

SA  SVOJEG  MJESTA  I  IDE  PRIMITI  ŽIVOGA  GOSPODINA  ISUSA.

A  KADA  GA  JE  PRIMILA,  NA  ISTI  NAČIN,  SA  SKLOPLJENIM

RUKAMA,  VRATILA  SE  NA  SVOJE  MJESTO.

I jedino se ona tako molila u našoj crkvi. Kako sam vidio na slikama da se

za nas moli naša  NEBESKA  MAJČICA. Svi mi drugi smo tražili i

pronalazili razne načine kako da sklopimo ruke i olakšamo si taj položaj.

A  ONA  JE  SKLOPILA  RUKE  KAO  DA  GOSPODINU  ISUSU

PRIKAZUJE  SEBE  I  SVOJ  ŽIVOT.  VJERUJUĆI  I  MOLEĆI  MU

SE  PONIZNO,  SKLOPLJENIM  RUKAMA  I  CIJELIM  SVOJIM

TIJELOM.

Ja sam ju uvijek gledao i divio joj se kako to ona čini. Jer je odudarala od

svih drugih tamo i jer mi je cijeli stav njezinog tijela pokazivao  DA  ONA

ČVRSTO  I  PONIZNO,  POSTOJANO,  BEZ  OBZIRA  NA  SVE,

VJERUJE  U  SVOJEG  LJUBLJENOG  GOSPODINA  ISUSA  I  NJEGOVO

KRALJEVSTVO.

Sve ovo ne bi mi bilo ni takvo važno da prije nekoliko mjeseci nisam i ja

počeo tako sklapati ruke. Kada god čujem u tijeku mise riječ

''POMOLIMO  SE'' ili  ''MOLIMO''  ili slično, ja odmah dignem svoje ruke

do brade, otvorim ih i položim jedan dlan na drugi, dodirujući si ponekad

vrškom prstiju svoju bradu.

Nisam to počeo činiti radi toga jer je to nešto posebno, jer sam htio biti

drugačiji od drugih, jer je to činila ta draga ženica  … Ne.

Jednostavno mi je u jednom trenutku došla želja da i u toj

molitvi,  KADA  SE  OBRAĆAM  SVOJEM  LJUBLJENOM

GOSPODINU,  BUDEM  ŠTO  PONIZINIJI  PREMA  NJEMU,  DA

MU  SE  PREDAM  SVIM  SVOJIM  DUHOVNIM  I  MATERIJALNIM

BIĆEM.

JER,  KAKO  SAM  OSJETIO  DA  KOD  PRIMANJA  NJEGA

ŽIVOGA  U  PRESVETOJ  HOSTIJI  MORAM  KLEKNUTI,  JER  JE

ON  ŽIVI  TU  PRED  MENOM,  I  DA  GA  JEDNOSTAVNO  NE

MOGU  PRIMITI  U  SVOJE  NEDOSTOJNE  I  GRIJEŠNE  RUKE,

STOJEĆI  PRED  NJIM,  BEZ  IMALO  PONIZNOSTI,  TAKO  SAM

SPOZNAO,  NAKON  NEKOLIKO  GODINA   MOJIH  SILNIH

PRISUSTVOVANJA  MISAMA  I  MOLITVAMA  MOJEM  ŽIVOM

GOSPODINU  BOGU  TAMO  U  CRKVI,  DAKLE, SPOZNAO  SAM

DA  MU  SE  ŽELIM  PREDATI  CIJELIM  SVOJIM  BIĆEM,

PONIZAN,  KOLIKO  MI  DOPUŠTAJU  MOJE  GRJEŠNO  TIJELO,

DUH  I  DUŠA.

I  U  TOJ  SPOZNAJI  I  U  TOJ  ŽELJI,  JEDNOG  DANA  MI  JE

SAMO  DOŠLO  DA  KOD  ONIH  TRENUTAKA  KADA  BAŠ

IZRAŽAVAM  SVOJE  MOLITVE  MOJEM  LJUBLJENOM,  ŽIVOM

GOSPODINU  TAMO,  DA  SKLOPIM  RUKE.

KAO  NAŠA  NEBESKA  MAJČICA.

KAO  TA  DRAGA  ŽENA  KOJU  SAM  GODINAMA  GLEDAO

KAKO  SE  MOLI  SKLOPLJENIH  RUKU.

PONIZNO,  MOLEĆIVO,  PREDAJUĆI  SE  CIJELI,  DUŠOM  I

TIJELOM…

Baš onako radostan došao sam do nje. Ona me nije prepoznala nego je

htjela onako polako proći kraj mene. Ja sam ju zaustavio pozdravljajući je

i dodirujući je za ruku.

Tada me prepoznala i ono njezino umorno lice se razvuklo u maleni

smiješak. I ja sam se nasmijao pa je upitao da kako je. A ona kaže da

nije baš dobro. A joj kažem da je vjerojatno onako starački, da više nije

djevojka. Ona se nasmijala i rekla da baš i nije.

Ja joj kažem da ćemo mi možda doći u njezino stanje i

njezine godine, ali da ona u naše više nikada neće. I onda

me iznenadila, pogodila svojom rečenicom: ''A  NE  BI  NI

HTJELA  VIŠE  NATRAG,  SAMO  NAPRIJED.''

Mene su prošli trnci pa joj kažem  DA  TO  MOŽE  REĆI

SAMO  ONAJ  KOJI  ZNA  KAMO  IDE,  KAO  ONA.  KOJA

JE  SIGURNO  SPREMNA  ZA  ONO  KAMO  IDE.

Ona me pogledala,  OČI  KAO  DA  SU  JOJ  ZASJALE

NEKIM  POSEBNIM  SJAJEM,  PA  JE  REKLA:

''DA,  SPREMNA  SAM.''

KAKO  SU  ME  POGODILE  TE  RIJEČI!

U međuvremenu je došla i njezina kćer po nju. Pa sam im rekao kako ju

često potražim po crkvi, na misi, jer me naučila kako se treba moliti. Ona

me začuđeno pogleda. A ja joj onda objasni sve ono što sam naprijed

napisao. Vidio sam joj radost na licu.

KAKO  SAM  SAMO  JA  BIO  RADOSTAN  DA  SAM  JOJ  TO

MOGAO  REĆI!  I  DA  JOŠ  OVU  MOJU  RADOST  ONA  JEDNOG

DANA  MOŽE  DONIJETI  PRED  NJEZINOG  I  MOJEG

GOSPODINA.

SA  ONIM  SVOJIM  SKLOPLJENIM  RUKAMA,  PONIZNA  DO

KRAJA.

Na to mi je samo rekla da se molim za nju.

Ja sam ju blago dodirnuo i rekao da se molim i da ću se moliti za nju.

Pa su ona i njezina kćer polako krenule prema kući.

Ja sam nastavio dalje a niz lice su mi krenule suze.

OPET  SAM  VIDIO  ŽIVOG  GOSPODINA  BOGA  TU  MEĐU

NAMA!

U  TOJ  DRAGOJ  ŽENI  I  NJEZINIM  RIJEČIMA:  ''DA,

SPREMNA  SAM.''

KOJA  JE  TO  SAMO  ISPOVIJED  VJERE!

Da li ću to ja tako moći jednom reći  …

O  MOJ  LJUBLJENI  GOSPODINE,  BESKRAJNO  TI  HVALA

ZA  SVE  TA  PREKRASNE  TRENUTKE  KOJE  MI  DAJEŠ  U

MOJEM  ŽIVOTU!

BESKRAJNO  TI  HVALA  ZA  SVE  TE  TVOJE  DRAGE

SVJEDOKE,  KRISTOVE  SVJEDOKE,  KOJI  U  SVOJIM

SAMOZATAJNIM  ŽIVOTIMA  S  TOBOM,  A  DA  TO  NI  NE

ZNAJU,  TOLIKO  RADOSTI  DONOSE  DRUGIMA!

KAO  TA  DRAGA  ŽENICA  SA  SVOJIM  SKLOPLJENIM

RUKAMA  I  PREKRASNIM  RIJEČIMA  KOJIMA  MI  JE

TAMO  NA  CESTI  ISPOVIJEDILA  SVOJU  VJERU:

''DA,  SPREMNA  SAM.''

I znam da ne moram za nju puno moliti.  ONA  JE  VEĆ  U  TVOJEM

OKRILJU.  JER  JE  SPREMNA.

Ja moram moliti za sebe,  za svoju djecu i sve druge takve oko sebe.

Kako si davno rekao onim jeruzalemskim ženama na svojem putu s

križem na Kalvariju da se ne plaču i ne mole za  TEBE,  MOJ  LJUBLJENI

ISUSE,  NEGO  ZA  SEBE  I  ZA  SVOJU  DJECU.

ZA  SVE  ONE   KOJI  NISU  SPREMNI  …

SVET  I  PRESVET  MOJ  TROJEDINI,

LJUBLJENI  GOSPODINE,  OČE,  SINE  I  DUŠE

SVETI!

SVETI  PRESVET.