Subota, 14.10.2017.g.

I ove godine, prvi vikend u listopadu, organiziralo se nas 80-tak

hodočasnika iz naše i susjednih župa na odlazak u Međugorje. Tako je već

godinama  … Međugorje i naša Nebeska Majčica koja nas tamo zove …

Za mene osobno, vrijeme predivnih milosti i duhovnog ''punjenja'' …

svake godine na poseban način …

Zadnje vrijeme, kao i ove godine, sudjelovao sam i u organizaciji tj. vodio

sam brigu o hodočasnicima u jednom autobusu od dva autobusa koja su

vozila dolje.

Osim tih organizacijskih obveza, i ove godine sam dolje ''nosio'' puno

svojih nakana, ljudi i situacija ... A opet, imao sam osjećaj da baš i

nemam neku posebnu nakanu ... prvi put sam se tako osjećao.

Ove godine smo baš došli dolje u subotu ujutro, na Gospu od krunice,

koju dolje njihova župa slavi s molitvom krunice po postajama krunice na

Podbrdu. Pa je i nama, kada smo se prijavljivali za dolazak, sugerirano da

probamo do 7.00 sati doći pod Podbrdo da bude zajedno tamo sa

njihovim župljanima u molitvi. Probali smo to ali nismo stigli doći točno u

7.00. Oni su već otišli naprijed a mi smo onda odlučili polako moliti

Krunicu od postaje do postaje.

Vidio sam odmah na prvoj postaji da u našoj grupi ima nekoliko onih koji

su krenuli na Podbrdo teška koraka, što zbog starosti što zbog bolesti. Ali

s velikom voljom i željom da još jednom dođu tamo gdje se Majčica

ukazala djeci … Odlučio sam da ću malo na njih pripaziti. Tako sam ja s

njima polako hodao na kraju naše grupe. I baš neki dobar osjećaj da u

tim trenucima tu trebam biti. Prijašnjih godina bih bio naprijed,

sudjelovao u predvođenju molitve Krunice …  sada mirno sa tim dragim

ženicama na kraju, da ponekad i nisam čuo što točno naprijed mole.

Imao sam neki poseban osjećaj mira i spokoja,  DA  VRŠIM  SVETU

BOŽJU  VOLJU  ZA  OVE  TRENUTKE  SVOJEG  ŽIVOTA.

Kad smo došli do kipa Djevice Marije na Podbrdu zastali smo sa glasnom

molitvom i raširili se oko kipa, kako je tko htio. Ja sam si našao neko

mjesto pod nekim drvetom, sjeo na kamen i zatvorio oči. Prvo nisam

ništa molio Majčicu neko sam samo osluškivao. I ušima i srcem. Želio

sam baš umiriti svoje tijelo i dušu i um ... osjetiti tu otvorenost prema

NEBU koje nam je najbliže baš na tim mjestima ukazanja … doživjeti u

srcu i duši tu blizinu  DOBROG  DUHOVNOG  SVIJETA  …

Tako sam bio nekoliko minuta… I onda sam u jednom trenutku počeo s

molitvom Majčici za neke nakane koje sam joj donio. Neke ljude, situacije

... No, nije mi išla ta molitva. Nije u njoj bilo spontanosti. Kao da mi je

nešto nedostajalo. Pa sam zastao s molitvom i sada, kada se toga

prisjećam, ne mogu se točno sjetiti što sam i za koga molio.

I  ONDA,  DUBOKI  OSJEĆAJ  PRISUTNOSTI  MOJE  NEBESKE

MAJČICE. U srce i um mi ''dođu'' misli da Ona zna za sve moje molitve i

nakane, da joj se ne trebam puno posebno moliti. PREPLAVILA  ME

POSEBNA  I  DUBOKA  RADOST.

Prolazili su trenuci u toj radosti, dubokom osjećaju milosti … Spontano je

iz mene izašla i moja molitva za svoju osobnu nakanu o tome da li sam

na dobrom putu u svemu što radim, i na duhovnom planu, i obiteljskom,

i poslovnom ...

A  OD  NJE  SAM  U  MISLI  I  SRCE  DOBIO  PREKRASAN

ODGOVOR, SAMO  ZA  MENE,  NISAM  O  TOME  NI  SVJEDOČIO

NA  AUTOBUSU: ''TO  MORAŠ  MOLITI  MOGA  SINA  ...  ON  TE

ODABRAO  ...  ON  ĆE USLIŠITI  TVOJE  MOLITVE  ...  NJEMU  SE

MOLI.''

To me baš ''pogodilo'' jer je bilo toliko jasno u mojim mislima. Te

rečenice su mi ''odzvanjale'' nekoliko minuta ... Jer, kao i uvijek kada sam

znao dobiti takve spoznaje, kao poruke,  ONE  SU  BILE  TOLIKO  JASNE

...  TOLIKO  DIREKTNE  ...  TOLIKO  DUBOKE  ...  TOLIKO

JEDNOSTAVNE  A  TOLIKO  IZNENAĐUJUĆUJE,  da sam uvijek nakon

njih morao ostati malo miran i sabran da ih mogu ''propustiti'' kroz svoje

srce i svoje misli ...

A opet,  KAO  DA  JE  SVE  TO  BILO  NEŠTO  NORMALNO  ...

Iza tih nekoliko rečenica, više nisam imao osjećaj Majčičinog prisustva.

Ostao sam u tišini i nekom posebnom spokoju ... znao sam da je navečer

KLANJANJE  ŽIVOM  GOSPODINU  U  PRESVETOM  OLTARSKOM

SAKRAMENTU  … tamo ću se ja Njemu moliti …

Tek poslije sam shvatio da je tu počelo moje  ''DUHOVNO  PUNJENJE'',

koje je bilo osnovi smisao mojeg dolaska ove godine u Međugorje. A da

to tako uopće nisam planirao.

U tom mojem posebnom raspoloženju došao sam i u podnožje Križevca.

Kako sam predvodio molitvu Križnog puta, morao sam voditi i brigu o

tome gdje ćemo stati, kada je najbolje početi s molitvom, kojom brzinom

se kretati u dugoj koloni po cijeloj dužini Križnog puta.

Krenuli smo s molitvom a između postaja nismo ništa molili ni pjevali

nego smo se odlučili u tišini i osobnim razmatranjima prolaziti  KRISTOV

OTKUPLJUJUĆI  HOD  SA  KRIŽEM.

Na drugoj postaji sam primijetio da ova grupa ispred nas puno duže moli

na postaji te da između njih i one grupe ispred njih ima dosta prostora.

Tako sam odlučio da ću onda na idućoj postaji predvoditi molitvu Križnog

puta prije same postaje i križa, zaobići tu grupu i nastaviti dalje s

molitvom na postajama kako su slijedile.

No, na toj trećoj postaji sam uvidio da ta grupa pred nama i nije nešto

prespora. Bili su malo duži u molitvi i pjesmi na postaji ali opet ne tako

dugo da ih ne bi mogli malo pričekati. Ipak, kako sam već bio odlučio i

rekao drugima u grupi što ćemo učiniti, ja sam na četvrtoj postaji

predvodio molitvu Križnog prije same postaje te smo onda krenuli

zaobilaziti tu grupu pred nama, koja je molila na samoj postaji, pred

slikom otajstva te postaje i pred križem.

Pa je tako ispalo da sam ja, i još nekoliko hodočasnika iz moje grupe,

dakle, da smo obišli tu grupu i postaju iza križa i slike. Postalo mi je

nekako čudno …

A već kada sam odlučio da bi mogli obići tu grupu ispred nas, počeo sam

osjećati, duboko u sebi, mali, nedefinirani nemir. Na koji u tim prvim

trenucima nisam obratio pažnju …

GOSPODIN  MI  JE  DAVAO  ZNAK  DA  TO  NIJE  PO  NJEGOVOJ

VOLJI  …  ZLI  MI  JE  USPIO  USADITI  ŽURBU,  DEKONCENTRACIJU,

PREKO  TOGA  I  NEMIR  …  ali ja to nisam odmah primijetio,  ''gledao''

sam očima a ne srcem …

Tek kada sam obilazio tu četvrtu postaju iza križa i slike Gospodinove

muke na njoj, postalo mi je nekako nelagodno, osjetio sam da to nije to,

da negdje griješim …

I tada, u mojem srcu, mojim mislima, u čitavom mojem biću, odjeknu

riječi:

''IVANE,  KUDA  ŽURIŠ!''

Nisam se previše iznenadio, već me počela hvatati neka grižnja savjesti.

Već sam u srcu krenu s ''pravdanjem'' da je bilo mjesta, da je ova grupa

ispred spora, da ovo da ono … Kad opet:

''OVO  JE  MOJ  KRIŽNI  PUT…  ON  PREDSTAVLJA  I  VAŠE

KRIŽNE  PUTEVE,  VAŠE  ŽIVOTE  …  KRIŽNE  PUTEVE  VAŠIH

ŽIVOTA  …''

''VI  IH  SAMI  MORATE  IZNOSITI  …  STRPLJIVO,  PONIZNO  …

NEMA  PRESKAKANJA,  NEMA  ŽURBE,  NEMA  ZAOBILAŽENJA

…''

''MOJ  KRIŽNI  PUT  VAS  TOME  UČI  …  A  KADA  VAM  BUDE

TEŠKO,  SJETITE  SE  DA  SAM  JA  SVE  TO  VEĆ  ZA  VAS

IZNOSIO  SVOJIM  KRIŽNIM  PUTEM  VAŠEG  OTKUPLJENJA  …

I  DOĐITE  DO  MOJEG  KRIŽA  DA  VAM  DADNEM  MIRA  I

SNAGE  ZA  DALJE  …  MIRNO,  STRPLJIVO,  PONIZNO  …''

Joj, kako je sve to zvonilo u meni!

A opet, toliki osjećaj milosti!

GOSPODIN  ME  PONOVNO  POUČIO!

I više nisam nikud žurio … ''Prebirao'' sam u sebi sve te riječi koje su još

''odzvanjale'' u mojoj nutrini, mojim mislima … ispreplitale se i otkrivale

mi svoje značenje …

Joj, kako sam samo htio ostati negdje sam i sve to u sebi prebirati!

Ali nisam mogao, morao sam završiti s predvođenjem molitve Križnog

puta do zadnje postaje. Sada sa strpljivošću i mirom kod čekanja da

dođemo na red pred svakom idućom postajom. Negdje smo morali čekati

i tri grupe koje su se izmijenile prije nego smo mi došli na red. Vidio sam

da su me neki iz moje grupe čudno pogledavali, zašto se ne požurimo, ali

sam ja samo strpljivo stajao i čekao na red. Ponekad se moleći a ponekad

pjevajući sa onom grupom koja je ispred nas molila.

A jedna prekrasna milost tog strpljenja i poniznosti bio je ''ulazak'' u svijet

molitvi drugih skupina koje su s nama molile molitve Križnog puta, koje

smo čekali. S nekima smo i sami molili jer su molili na hrvatskom jeziku

… a neke smo samo slušali … molitve i pjesme koje smo znali ali su ih oni

molili na svojim jezicima…

KOJA  MILOST  MOLITI  SA  DRAGOM  BRAĆOM  I SESTRAMA  IZ

CIJELOG  SVIJETA  MOLITVE  NAŠEG  OTKUPLJENJA  SA

GOSPODINOM  ISUSOM  TU  MEĐU  NAMA!

MIRNO,  STRPLJIVO,  PONIZNO  …

Kada smo došli do vrha i završili s molitvom, ja sam se još išao pomoliti

pred veliki križ kojeg su tamo prije dosta godina postavili župljani. U koji

je ugrađen, kao relikvija, i jedan mali dio  ISUSOVOG  KRIŽA  KOJEG  JE

ON  NOSIO  ZA  NAŠE  OTKUPLJENJE,  prije svoje smrti na Kalvariji u

Jeruzalemu.

Pronašao sam slobodno mjesto, kleknuo, zatvorio oči i počeo sam

molitvom zahvaljivanja Gospodinu. A s moje desne strane bila je jedna

od izbočina podnožja toga križa. I u jednom trenutku, glava mi je sama

po sebi krenule i naslonila se na tu izbočinu  ISUSOV  KRIŽA.

DA  SE  ODMORI  …  I  MOJE  TIJELO  I  MOJA  DUŠA  …  KAKO  MI

JE  GOSPODIN  PRIJE  TOGA  PORUČIO  DA  DOĐEM  KADA  ĆU

TREBATI  SNAGE  I  MIRA  ZA  KRIŽ  SVOJEG  ŽIVOTA  …

I  SUZE  SU  SAMO  KRENULE  …  DOŠAO  SAM  U  KRILO  SVOJEG

SPASITELJA  I  OTKUPITELJA  …  I  ON  ME  ''PUNIO''  …

U  TIM  TRENUCIMA  VRIJEME  JE  ZA  MENE  STALO  …  SAMO

MILOST  I  RADOST  …  NEDEFINIRANO  ALI  DUBOKO,  DUBOKO  …

Trajalo je to minuti, dvije, pet  … ne znam … nebitno …  kad sam dobio

poticaj da otvorim oči, bio sam ''napunjen do vrha'' … kao auto na

benzinskoj stanici …

KAO  ŠTO  MI  JE  OBEĆAO,  GOSPODIN  ME  OJAČAO  U  PODNOŽJU

SVOJEG  KRIŽA  KADA  SAM  DOŠAO  PO  SNAGU  I  MIR  ZA

SVAKODNEVNI  SVOJ  ŽIVOT  …  ZA  NOŠENJE  SVOJEG  KRIŽA

ŽIVOTA  …

Navečer sam jedva dočekao klanjanje  ŽIVOM  GOSPODINU  U

PRESVETOM  OLTARSKOM  SAKRAMENTU  …

Nosio sam Mu svoje molitve i nakane a najviše o tome da li sam na

dobrom putu u svojem duhovnom, obiteljskom, poslovnom životu …

Cijeli sat klanjanja ja sam srcem i dušom ''osluškivao'' da li ću od

Gospodina dobiti kakav znak ili poticaj … No, ništa posebno. Sa tisućama

ljudi sam tamo klečao pred Gospodinom, pjevao i molio se …

I onda mi je polako u srce i dušu i misli došla spoznaja da to što nema

nikakvog posebno odgovora ni znaka predstavlja taj posebni znak mojeg

preljubljenog Gospodina za mene.

SPOZNAO  SAM  DA  MI  TAKO  ''PORUČUJE''  DA  SAM  NA  DOBROM

PUTU  …  DA  VRŠIM  NJEGOVU  SVETU  VOLJU  ZA  SVOJ  ŽIVOT  …

DA  PADNEM,  PONEKAD  I  TEŠKO,  ALI  SE  DIŽEM  I  DALJE   SE

BORIM  …  PROTIV  SVOJIH  GRIJEHA,  PROTIV  NAPASTI  ZLOGA   I

NJEGOVIH  ZLIH  DUHOVA,  SVJEDOČEĆI  ZA  GOSPODINA  KAKO

GOD  ZNAM  I  MOGU  …

A da sam tu u Međugorje došao da izvršim Njegovu volju pomažući

drugima da pronađu svoje odgovore na pitanja koja ih muče u životu … I

da se duhovno ''napunim'' za daljnje nošenje križa mojeg života …

O,  KAKO  SAM  BIO  RADOSTAN  …

KONAČNO  SAM  POSTAO  SIGURAN  DA  SAM  NA  DOBROM

ŽIVOTNOM  PUTU,  PUTU  KOJI  JE  GOSPODIN  DAVNO  ZA  MENE

OSMISLIO  I  PREDVIDIO  …

KRIŽNOM  PUTU  SPASENJA  MOJE  DUŠE  I  SVJEDOČENJA  DRUGIMA

DA  I  ONI  PRONAĐU  ODGOVORE  KAKO  DA  SPASE  SVOJE  DUŠE …

MOJA  DUŠA  JE  BILA  ISPUNJENA  DO  VRHA  I  SVE  JE  IMALO

SMISAO.

GOSPODIN  MOJ,  I  BOG  MOJ,  I  SVE  MOJE.