Nedjelja, 08.04.2012.g.

GOSPODIN  JE   TU.

GOSPODIN  JE  S  NAMA.

UVIJEK  KADA  GA  TREBAMO,  AKO  GA  OD  SRCA  DOZOVEMO,  ON

JE  TU.

Sve više i više ljudi,  ZAPRAVO  SVI  KOJI  SU  U  VJERI  U  GOSPODINA,  svjedoče mi, kada razgovaramo o vjeri i duhovnosti,  DA  ZNAJU  DA  GOSPODIN  POSTOJI  JER  SVATKO  OD  NJIH  IMA  BAR  JEDAN  DOGAĐAJ  U  SVOJEM  ŽIVOTU  U  KOJEM  JE  IMAO  DIREKTAN  KONTAKT  S  GOSPODINOM.

Danas, na obiteljskom uskršnjem doručku, ispričala mi je moja mama, i dodala da to nije još nikom ispričala, da ju je Gospodin neki dan  DOTAKNU  ZA  RAME.

Da se taj dan jako žalila Gospodinu zašto ju je tako ostavio kroz život. Da su joj se dogodile tolike teške stvari. Sada na kraju i rastava njezine kćeri. I da se plakala. I da je u tom stanju došla pred svećenika koji ju je blagoslovio. Vjerojatno je to bio nekih od ovih uskršnjih obreda u crkvi.

I  KADA  SE  OKRENULA  OD  SVEĆENIKA  I  KRENULA  PREMA

KLUPI,  OSJETILA  JE  NA  DESNOM  RAMENU  NEKI

PRITISAK,  KAO  DA  JU  JE  NETKO  RUKOM  STISNUO  ZA

RAME.  OKRENULA  SE  ALI  NIKOGA  NIJE  BILO  IZA  NJE.

BILA  JE  ZBUNJENA.  NO,  BRZO  JOJ  JE  DOŠLO  U  MISLI

TKO  JE  TO  MOGAO  BITI.

GOSPODIN,  JER  GA  JE  IZ  DUBINE   SVOJE  NAPAĆENE

DUŠE  DOZVALA.

I   POSLIJE JE  TO  ODMAH  ISPRIČALA  ŽUPNIKU.  A  ON  JOJ

SE  SAMO  NASMIJEŠIO  I  UPITAO  JU  DA  ŠTO  MISLI  TKO

JE  TO  BIO.  A  ONA  MU  JE  KAZALA  DA  ZNA  DA  JE  TO

BIO  GOSPODIN.  A  ON  JOJ  SE  SAMO  NASMIJEŠIO,

POTVRĐUJUĆI  JOJ  TO  KLIMANJEM  GLAVE.

TAKO  MALA  GESTA  ZA  GOSPODINA  A  S  TAKO

OGROMNIM  ZNAČENJEM  ZA  MOJU  MAMU.

Zato  meni  nitko  ne  treba  dokazivati dali

Gospodin  postoji  i da li je tu. Na meni se

ono već mnogo puta proslavio. A vidim i na

mnogim drugima oko sebe.

No,  on  što  nije  dobro  je  to  što  Ga  mi  ne  proslavljamo

dalje,  pričajući  svima  o  tome  što  nam  se  lijepo  s  njim

dogodilo.

Baš  sam malo prije došao od jedne drage stare susjede. Ima 87

godina i dogodilo se da je u ove uskršnje dane sama doma. Išao

sam ju posjetio da joj čestitam Uskrs i da joj malo uveselim u

njezinoj samoći.

U zadnje vrijem volim otići do nje jer  puno razgovaramo o vjeri i

njezinom svakodnevnom svjedočenju.  Oba dvoje volimo jedan

drugome o tome pričati. A  TOLIKO  TOGA   SE  MOŽE  OD  NJE

ČUTI  O  GOSPODINU,  TOLIKO  LIJEPOG.

I kaže ona da o tim nekim događajima nije nikome pričala nego

sada meni. Jer bi joj se smijali. I ja sam se s tim složio. I priznao

joj da ni ja ne pričam stalno o Gospodinu. Samo onome za kojega

osjetim da Ga traži i da želi o tome razgovarati.

A ipak, poslije sam si mislio, možda je ponekad potrebno govoriti

o Gospodinu i tamo gdje možda i neće to prihvatiti. Ne nešto na

silu, ali ima puno sitnih gesta koje se mogu činiti.

Ja znam, i osjetim to po pogledima,  DA  MOJA  KRUNICA,

KOJU  NOSIM  STALNO  OKO  VRATA,  PREDSTAVLJA

SVJEDOČENJE  VJERE  SVUGDJE  GDJE  SE  POJAVIM.  I

TJERA  ME  DA  SE  I  PONAŠAM  PO  BOŽJIM

ZAPOVIJEDIMA.

Ali, npr., rijetko se sjetim da se prije nego idemo jesti kod

ljudi kod kojih smo u gostima,  PREKRIŽIM  I  ZAHVALIM

GOSPODINU  ZA  TO  JELO  I  LJUDE  OKO  STOLA.  I

ZAMOLIM  GA  DA  IH  SVE  BLAGOSLOVI.  TO  BIH

MOGAO,  A  ZABORAVIM.

Sigurno bih mogao češće  opomenuti  one  koji psuju u

mojoj prisutnosti.

Sigurno bih mogao češće potaknuti razgovor o nekim

vjerskim, svakodnevnim, temama koje bi sve interesirale

a bez da nekoga nagovaram da mora vjerovati u

Gospodina.

I još mnogi  SIGURNO…

A  UPRAVO  JE  OVO  MILOSNO  VRIJEME  USKRSA  NAJBOLJE

VRIJEME  ZA  TO.

ISKORISTIMO  USKRSLOG  ISUSA  I

PROSLAVLJAJMO  GA  SVUGDJE!

USKRSLI  GOSPODINE,  BUDI  NAŠE

MISLI  I  NAŠE  RIJEČI  DRUGIMA  U  OVO

MILOSNO  VRIJEME.

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODINE  U  VIJEKE.