Ponedjeljak, 18.06.2012.g.

Jučer sam na misu, u crkvu, došao tek nekih desetak minuta prije početka mise. Pa sam sjeo bolje naprijed, gdje je bilo mjesta. I tako sam bio bliže oltaru i bliže svećeniku. I imao sam osjećaj da mogu sve pratiti što će svećenik raditi, da ne moram žmiriti kako bi bio bolje koncentriran na tijek mise i riječi koje će biti izgovorene.

A  JOŠ  SAM  BIO  VRLO  ŽALOSTAN  KADA  SAM  OSJETIO  NA

POČETKU  MISE  DA  MI  OKO  VRATA  NEMA  MOJE  KRUNICE.

ZABORAVIO  SAM  JU  KOD  KUĆE  NA  STOLU.  PRVI  PUT  NAKON

DUGO  VREMENA  ME  ZLI  SMOTAO  I  JA  SAM  JU  ZABORAVIO

STAVITI  OKO  VRATA  PO  JUTARNJEM  OBLAČENJU.

IMAO  SAM  OSJEĆAJ  KAO  DA  SAM  OGOLJEN.  KAO  DA

NEDOSTAJE  DIO  MENE.  POGLEDAO  SAM  KIP  DRAGE  DJEVICE

MARIJE  I  ZAMOLIO  JE  ZA  OPROST.  I  GOSPODINA.

I tako, ponekad sam žmirio a ponekad gledao.

Ne mogu si pomoći. Jednostavno sve vidim što se u mojem vidokrugu miče. A sve to mi odvlači pažnju od slušanje Božje riječi  ili  svećenikove propovijedi ili ostalih dijelova mise.

Neko malo zakasni i traži si mjesto gdje će sjesti,  barem nekoliko glava se mora okrenuti i pogledati tko je to došao i što radi.

Ili primijetim kako netko drži ruke spuštene, sklopljene, ali ipak onako nemarno spuštene ispod trbuha.

Ili netko stalno okreće glavu lijevo ili desno.

Ili netko klekne a neko ne. Pa mi odmah ''projuri'' kroz misli analiza zašto netko neće kleknuti.

Ili kada idu ljudi primiti pričest. Tko je bio, što je uradio, kako je izgledao poslije kada je primio pričest, itd., itd.

Ili se stalno,  i  sve  više.  Jako  žalostim  kada  vidim  da  mnogi  ljudi  hostiju,  ŽIVOGA  GOSPODINA,  prime  u  svoje  ruke  i  onda  sami,  onako  nedostojni  da  dodirnu  živoga  Boga,  stavljaju Ga u usta.

PA  TO  JE  ŽIVI  BOG!!!

TOLIKO  TOGA,  ŠTO  JEDNOSTAVNO  NIJE  MOJE,  ŠTO  NEMA

MJESTA  U  MOJOJ  ŽELJI  KAKO  BI  HTIO  OSJETITI  BOŽJE

PRISUSTVO  NA  TOJ  MISI,  TU  U  CRKVI,  TAJ  DUHOVN I  SVIJET

TAMO  OKO  NAS.

I  VIŠE  NI  SAM  NE  ZNAM  DA  LI  JE  TO  MOJA  OHOLOST,  MOJE

LICEMJERJE,  SEBIČNOST…   DA  LI  JA  MOŽDA,  I  TO  PREVIŠE,

SUDIM  DRUGIM.  JEDNOSTAVNO  NE  ZNAM.

NE  MOGU  SI  POMOĆI  A  DA  NE  PRIMIJETIM  DA  PREKO  90%

POSTO  ONIH   KOJE  JA  VIDIM  NA  MISI  JEDNOSTAVNO  IMAJU

PREMALO  VJERE  DA  SHVATE  I  PRIHVATE  DA  JE,  PO

SVEĆENIKOVIM  RIJEČIMA  I  POLAGANJU  RUKU  NA  PRINESENI

KRUH  I  VINO,  MEĐU  NAS  DOŠAO  BOG, DA  JE  TO,  PRINESENO

SADA  NA  OLTARU,  POSTALO  NJEGOVO   TIJELO  I  NJEGOVA  KRV.

I  JA  PONEKAD  IMAM  OSJEĆAJ  DA  TO  ZABORAVIM.

ALI  JA  VJERUJEM  U  TO.  ČVRSTO.

A  KAD  JE  TO  TAKO,  MENI  JE  JEDNOSTAVNO  KRIVO  KADA

OSJETIM,  SPUŠTENE  GLAVE,  DA  MNOGI  NE  KLEKNU  KADA  MEĐU

NAS  DOĐE  ŽIVI  BOG.

JER  DA  MI  SVI  TAMO  VJERUJEMO  DA  JE  DOŠAO  ŽIVI  BOG

MEĐU  NAS,  DA  LI  BI  STAJALI  KAD  BI  ON  DOŠAO  MEĐU  NAS,

DA  LI  BI  GLEDALI  OKOLO  PO  CRKVI,  DA  LI BI  NAM  BILO

BITNO  TKO  GDJE  SJEDI  I  TKO  JE  KAKO  OBUČEN!?

DA  LI  BI  ODMAH,  ČIM  BI  SVEĆENIK  NA  KRAJU  MISE  UDIJELIO

BLAGOSLOV,  PRIJE  NEK  BI  I  SIŠAO  S  OLTARA,  POJURILI  VAN

IZ  CRKVE.

NE  BI  LI  OSTALI  SA  TIM  ŽIVIM  BOGOM  MEĐU  NAMA  DA  GA

OSJETIMO  I  DOŽIVIMO.

VRIJEME  DOLASKA  NA  MISU,  ''GOVOR''  NAŠEG  TIJELA  TOKOM

MISE,  NAŠE  RUKE,  NAŠE  OČI,  GLAVA,  NOGE  I  SVE  DRUGO,

ODAJE  NAM,  NAMA  I  DRUGIMA  OKO  NAS,  U  CRKVI  A  I  U

SVAKODNEVNOM  ŽIVOTU,  DA  LI  MI  STVARNO  VJERUJEMO  U

GOSPODINA!

ILI,  BOLJE  REČENO,  DA  LI  MI  STVARNO  HOĆEMO  U  NJEGA

VJEROVATI!

HOĆEMO,  REĆI  ĆEMO,  HOĆEMO!  DA,  LAKO  IZGOVORENIM

RIJEČIMA.  A  SVOJIM  PONAŠANJEM,  SVOJIM  DJELIMA… TO   VEĆ

MALO  TEŽE.

MA  NE  SUDIM,  STVARNO  U  MOJEM  SRCU  I  DUŠI  NEMA  TOGA

OSJEĆAJA.  NE  ŽELIM  NIKOME  SUDITI!

ALI  KADA  VIDIM  OKO  SEBE  KAKO  NEKI  ŽIVE  SVOJU  VJERU,  ILI

BOLJE  REČENO,  NE  ŽIVE,  A  POZNAM  NJIHOVE  ŽIVOTE,  VIŠE  ILI

MANJE,  I  ZNAM  ZA  POTEŠKOĆE  KOJE  IMAJU  I  KAKO  SE  S

NJIMA  NOSE,  DOĐE  MI  DA  VIKNEM  IZ  PUNOG  GLASA:

''TO  VAM  JE   ZBOG  VAŠE  NEVJERE  I

MLAKE  VJERE!  POČNITE  VJEROVATI  I

ŽIVJETI  VJERU  I  VIDJET  ĆE  TE  KAKO

ĆE  VAM  GOSPODIN  PROMIJENITI

ŽIVOT  NA  BOLJE!''

I  POKUŠAM  TO  SVAKOME  REĆI  ZA  KOGA  IMALO  OSJETIM  DA

ME  ŽELI  ČUTI.

A zli me udara pa udara.  Traži  on svaku moju slabu točku.

On stvarno ''hoda'' oko mene i stalno prati i ispituje što ću i kako ja nešto učiniti. Gdje mi je slaba točka. Što će me zaboljeti.

U svakom trenutku kada čvrsto vjerujem u Gospodina, zli nema šanse. Ali Gospodin želi da rastem u vjeri i duhovnosti, da se u svemu tome učvršćujem i onda rastem prema novim spoznajama.

I onda On dopušta zlome da me kuša. I imam osjećaj da ovaj stvarno to sa strane snima. Jer, njegovi udarci su tamo gdje se ja ne nadam. Ne da nisam spreman odgovoriti. Ne.

Moja vjera je čvrsta. Stvarno čvrsta.  Bar  sada i u svemu što sam doživio s  Gospodinom do sada.

Vrlo  čvrsto  sam  uvjeren  da  ništa  što  mi  se  u  životu  dogodilo  nije  bilo  slučajno.  Da  je  sve  to  bilo  po  Gospodinovom planu za mene.  Sve,  od  mojih  roditelja,  djetinjstva,  mladosti, supruge,  djece,  rada,  zatvora,  obraćenja,  sadašnjeg  života.

I  da  će  sve  što  će  mi  se  dalje  dogoditi  biti  dio  tog  istog  plana.

SAMO  JA  MORAM  ČINITI  SVOJE.

Ali zli uvijek nalazi načine da me malo ''poljulja''.  Preko  meni dragih ljudi.  Jer  onaj moj ''ja'',  moja  oholost,  stalno  želi  da  bude  sve, ili  čim  više  toga, po njegovom.

I izgubim se ponekad, na trenutak, u svemu tome. Taj moj ''ja'' nekako ''ispliva'' na prvo mjesto.  Na  trenutak.  Nešto  se  u  meni  buni  ali  mi  misli  jure.  I  nastane  nekakva  duhovna  borba  u  meni.

A ponekad mi se čini kao da ja i u njoj ne učestvujem. Kao da tu duhovnu borbu, koja se vodi u meni, ja  gledam sa strane.

I baš tako je bilo neki dan. ''Udario'' me preko jedne, meni drage osobe. I moj ''ja'' je stao odmah ''na zadnje noge'' i počeo istodobni napad i obranu.

Ali, sada sam svega toga svjestan.  Znam i osjetim te napade. I uspijevam stati i pokušavam razmisliti i dokučiti što se događa.

Znam da bi to mogao biti napad zloga, kušnja, ali sam jednostavno preslab da se na sve to samo nasmijem.

Jednostavno moram to proći a da usput još nešto i naučim.  Gospodin, a da ja toga nisam ni svjestan, želi da postupim ispravno, da shvatim što je u svemu tome Njegova volja za mene i tog drugog, i da učinim samo ono što ja, takav kakav jesam, i učinim.

I nakon toga napada, ostao sam ja u svojim mislima.  Zli je svoje napravio i sada je i on čekao što ću i kako ću dalje.

U glavi mi je bio ''vrtlog'' misli.

ALI,  TU  SAM  PREPOZNAO  SVOJU  VJERU  I  GOSPODINA  U

MOJEM  ŽIVOTU,  PONOVNO  SAM  GA  ''VIDIO'',   JER  MI  JE  PRVO

U  MISLI  DOŠLA  REČENICA  KOJU  ĆU  REĆI  TOJ  DRUGOJ  OSOBI.

''U  MOJEM  ŽIVOTU  GOSPODIN  JE

UVIJEK  NA  PRVOM  MJESTU.  ON  I  MOJ

ODNOS  S  NJIM.''

Ta rečenica mi je samo došla. Ali, u tom trenutku, ta rečenica je bila moja.  Samo  moja.

I najedanput je u moje srce i misli došao mir. To je to. Gospodin je prvi a onda sve ostalo.

Odnos sa suprugom, u skladu s Gospodinovim zapovijedima, je na drugom mjestu.

Odnos sa djecom, majkom, sestrom, polubraćom, itd. ,je slijedeće.

Sve se u meni posložilo. Ja ne znam što će biti idućeg trenutka, sutra ili za godinu dana, sa mnom i mojim životom, ljudima u mojem životu i s njihovim odnosima, njihovim životima. Niti me to ne brine.

Bit će onako kako ćemo svi mi izabrati u svakom trenutku svojih života.

Ja sam izabrao.

GOSPODIN  JE  U  MOJEM ŽIVOTU  NA  PRVOM

MJESTU.

HVALA  TI  GOSPODINE  ŠTO  SI  TI  PRVI  U

MOJEM  ŽIVOTU.  HVALA  TI  ŠTO  SI  ME

POZVAO.

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODINE  U  VIJEKE.