Srijeda, 04.07.2012.g.

Jučer sam igrao tenis u parovima. Poziva me tako jedan dragi čovjek da

odigramo koji susret s drugom dvojicom prijatelja.

I igrali smo već više puta. I jedan i drugi već znamo kako onaj drugi

može igrati, što mu je dobra a što loša strana.

Taj tenis u parovima, kojeg ponekad odigram u zadnje vrijeme, dosta me

naučio o tome  KAKO  PRIHVATITI  DRUGOGA  TAKAV  KAKAV  JE.

Kada smo prvi put zajedno igrali,  taj  čovjek i ja,  odmah smo osjetili da

si   baš i ne ''pašemo'', da si ne odgovaramo prema nekim našim

ljudskim,  pa  i  teniskim,  karakteristikama.  I  razgovarali smo o tome.  I

redovno smo gubili.

Sada, kada smo se malo upoznali, kada smo probali,  i djelomično i

uspjeli, prihvatiti jedan drugoga s onim karakteristikama koje obojica

imamo, došao je i rezultat toga.  POČELI  SMO  DJELOVATI  I  IGRATI

TAJ  TENIS  KAO  PAR.

A jučer, jučer smo izgubili. Iz nekog razloga, poslije je i taj moj prijatelj

rekao da sam ne zna zašto, on je bio nešto nemirniji i nervozniji. Nije

nam baš išlo pa ga je to dodatno učinilo nemirnim. Pa mi je počeo stalno

prigovarati i savjetovati me kako bih morao odigrati.

Ja sam na početku malo i reagirao, pokušao sam mu objasniti zašto sam

neke udarce tako odigrao. Rekao je on poslije da je on bio malo

nervozniji, da ne zna zašto, ali da nije baš od mene očekivao da ću ja

odmah reagirati.

Nisam ja odmah reagirao, nije on toga bio svjestan, već sam reagirao

kada je on to neko vrijeme prigovarao.

A kada on to nije prihvatio, ja sam učinio protivno svojoj volji.  Učinio

sam onako kako mi je on rekao. I glatko smo izgubili. No, ja se nisam

htio prepirati jer sam vidio da on to jednostavno ne prihvaća.

VJERA  U  GOSPODINA  MI  JE  POMOGLA

DA TAKO  UZIMAM  LJUDE  OKO  SEBE.

DA  IH  PRIHVATIM.

I  TEŠKO  MI  JE  PONEKAD.  MORAM

''POGAZITI''  ONAJ  MOJ  OHOLI  I

LICEMJERNI  ''JA''.  KOJI  JE  ČESTO

MISLIO  DA  JE  NAJPAMETNIJI  I  DA

TREBA  BITI  PO  NJEGOVOM.  MOŽDA   JE

I  BIO  U  PRAVU  ALI  SAM  SADA

SHVATIO  DA  JE  PRAVO  PITANJE  BILO

DA  LI  JE  TO  BILO  PO  BOŽJEM  PLANU

ZA  MENE  I  ZA  DRUGE  A  NE  DA  LI  SAM

JA  BIO  U  PRAVU.

I  ZATO USTRAJEM  NA  TOM  PUTU  DA

PO  NJEMU  ''GAZIM''.

ISTINA,  TO  MI  NE  DONOSI  NEKE  DOBRE  BODOVE  U

DRUŠTVENOM  STATUSU  LJUDI  KOJI  MISLE  DA  NE  SMIJEMO

POKAZATI  SVOJU  SLABOST,  DA  SLABI  LJUDI  NE  MOGU

OPSTATI  U  POSLU  I  GRUBOSTIMA  ŽIVOTA  OKO  MENE.

ALI  MENI  JE  TO  POTPUNO  SVEJEDNO.

JA  ZNAM,  NE  TREBAM  VJEROVATI  NEGO

ZNAM,  JER  SAM  SE  TO  UVJERIO  U

SVOJEM  ŽIVOTU,  DA  MI  JE  TO

PRIHVAĆANJE  PRVO  SEBE  TAKVOG

KAKAV  SAM,  A  ONDA  I  DRUGIH  LJUDI

OKO  MENE  TAKVI  KAKVI  SU,  DONIJELO

PREKRASNI  UNUTARNJI  MIR  I

OSJEĆAJ  DA  SAM  UVIJEK  ČVRSTO  NA

ZEMLJI.  TAKAV  KAKAV  SAM.

I još sam rekao tom svojem teniskom prijatelju,  pola u šali a pola u

zbilji, da je kao i moja supruga.

KOJA  ME  TEŠKO  PRIHVAĆA  TAKVOG  KAKAV  SAM,  NEGO  ŽELI

DA  SE  PROMIJENIM  I  BUDEM  ONAKAV  KAKAV  ONA  MISLI  DA  BI

TREBAO  I  MOGAO  BITI.  I  NISU  TE  NJEZINE  ŽELJE  LOŠE,  SAMO

JE  PITANJE  DA  LI   SU  PO  BOŽJOJ  VOLJI  ZA  MOJ  ŽIVOT.

I kazao sam tom svojem prijatelju da bih ja htio tako odigrati kako mi on

kaže ali da ja to ne znam i ne mogu. A on mi kaže da on misli da ja to

mogu.

I moja supruga mi tako kaže. Da ja to, takav kakav sam, mogu ako hoću.

DA  SE  TREBAM  PROMIJENITI.  ILI,  DA  SE  NE  TREBAM  MIJENJATI

TAMO  GDJE  JE  PRIJE  BILO  DOBRO.

NE  MOŽEMO  NI  MI  A  NI  LJUDI  OKO  NAS  BITI  TOČNO  ONAKVI

KAKVIM  BI  DRUGI  HTJELI  DA  BUDEMO.

BEZ  OBZIRA  ŠTO  SU  TO  MOŽDA  I  REALNE  I  NORMALNE  ŽELJE

SVIMA  ONIMA   KOJI  TO  GLEDAJU  SA  STRANE.

NO,  GOSPODIN  NIJE  NAS  STVARAO  I  FORMIRAO  PO  ŽELJAMA

DRUGIH  LJUDI  NEGO  PO  SVOJOJ  ŽELJI  I  SVOJEM  BOŽJEM

PLANU  ZA  NAŠE  ŽIVOTE.

JER  LJUDSKE   SU  ŽELJE  NESTALNE,  LJUDSKA  SRCA,  VOĐENA

LJUDSKIM,  DIŽU  SE  I  PADAJU  U  SVAKODNEVNOSTI  NAŠI

ŽIVOTA  IZMEĐU  MATERIJALNOG  I  DUHOVNOG.

ZATO  JE  OVO  NESAVRŠEN  SVIJET.  U

NJEMU  VLADA  ZLI.

NAMA  LJUDIMA  NIJE  BITI  U  OVOM

SVIJETU  ZAUVIJEK.  NE,  ON  NAM  JE

SAMO  PRIPREMA,  MI  SMO  ''PUTUJUĆA

CRKVA'',  ZA  VJEČNI  ŽIVOT  U  BOŽJEM

KRALJEVSTVU.

NA  OVOM  SVIJETU  ĆE  OSTATI,  I  S

NJIM  PROPASTI,  SAMO  ONI  KOJI  ĆE

ODABRATI  ZLO  I  NJEGOVE  PLODOVE.

A  JEDAN  OD  OSNOVNIH  PREDUVJETA

DA  DOĐEMO  U  BOŽJE  KRALJEVSTVO  JE

PONIZNOST.

A  ONA  IZVIRE  IZ  TOGA  DA

PRIHVAĆAMO  DRUGE  LJUDE  OKO  SEBE

TAKVIM  KAKVI  SU.  NE  ONAKVIM

KAKVIM   MI  MISLIMO  DA  BI  TREBALI

BITI.

NE,  NEGO  TAKVIM  KAKVIM  JESU.

I  ONDA  ĆEMO  SE  MOĆI  VIŠE  BAVITI

GOSPODINOM,  KOJI  TREBA  BITI  NA

PRVOM  MJESTU,  I  SOBOM  I  SVOJIM

ODNOSOM  S  NJIM.

ZNAM,  LAKO  JE  TO  REĆI.  I  JA  ČESTO  ''PADNEM''  U  OHOLOSTI

PA  ŽELIM  DRUGE  LJUDE  UČINITI  NA  ''SVOJU  SLIKU'',  U  SKLADU

SA  SVOJIM  ŽELJAMA  I  MIŠLJENIMA.  KOJE  MI  SE  ČINE  DOBRIM  I

LIJEPIM.

NO,  MI  SMO  SAMO  JEDNOM  STVORENI.  STVORENI  NA  BOŽJU

SLIKU  I  PRILIKU.  I  VIŠE  NIKADA  NEĆEMO  BITI  TAKVIM

STVORENI.  NI  MI  NI  NITKO  DRUGI.

MI  NISMO  STVORITELJI,  MI  SMO

STVORENJA.

I  AKO  SUPRUGA  I  JA  MISLIMO  DA  BI  SE  NAŠ  SIN  MOGAO

VIŠE  UČITI  I  POSTIĆI  BOLJI  USPJEH  NA  FAKULTETU  JER  IMA

SVO  VRIJEME  SVOJEG  ŽIVOTA  SAMO  ZA  TO,  I  SVE  DRUGE

UVJETE,  TADA  JE  TO  SAMO  NAŠE  MIŠLJENJE.  MIŠLJENJE  NAS,

SA  SVIM  NAŠIM  DOBRIM  I  LOŠIM  KARAKTERISTIKAMA.

ALI,  MOJ  SIN  IMA  DRUGE  KARAKTERISTIKE,  I  DOBRE  I  LOŠE,  I

ON  MOŽE  SAMO  ONAKO  I  ONOLIKO  KAKO  ON  MOŽE.

PITANJE  JE  SAMO  DA  LI  JA,  KOJI  TO  GLEDAM  SA  STRANE,  TO

MOGU  PRIHVATITI.

JER  MOJ  OHOLI  ''JA''  GOVORI  DA  MU  JA  DAJEM  NOVCE  ZA

STUDIJ,  ZA  SVAKODNEVNI  ŽIVOT,  DA  IMA  SVE  POTREBNO  OD

MENE  A  ON  NE  DAJE  ONO  ŠTO  JA  MISLIM   DA  BI  TREBAO.

I,  KAO  PRVO,  ŠTO  JA  TO  DAJEM  SVOJEM  SINU  ŠTO  JE  MOJE

A  NIJE  BOŽJE?  NIŠTA,  JER  JE  SVE  TO  MENI  I  GOSPODIN  DAO.

PO  DAROVIMA  KOJE  MI  JE   DAO.

KAO  DRUGO,  MOG  SINA,  SA  SVIM   NJEGOVIM  DOBRIM  I  LOŠIM

KARAKTERISTIKAMA,  STVORIO  JE  ZA  SEBE  GOSPODIN  I

DAROVAO  GA  KAO  DIJETE  MOJOJ  SUPRUZI  I  MENI.  NAS  JE

SAMO  ISKORISTIO  DA  BUDEMO  DIO  TOGA  STVARANJA  KAKO

GA  JE  GOSPODIN  OSMISLIO  ZA  NAS  LJUDE.

I  MOJ  SIN  JE  TAKAV.  I  NIJE  NIKAKVI  PROBLEM.

PROBLEME  IMAM  JA!  ŠTO  ĆU  JA  UČINITI  A  NE  ŠTO  ĆE

UČINITI  MOJ  SIN!

JER  AKO  JE  ON  NORMALAN  MLADI  ČOVJEK,  KOLIKO  VIDIM  NE

KRADE  NITI  NE  LAŽE  NAS  RODITELJE,  NE  BANČI,  NE  TROŠI

NOVCE  BEZ  VEZE  I  NE  ŽIVI  BEZ  CILJA,  ŽELI,  DJELOVAO  JE

ISKRENO  KADA  JE  TO  GOVORIO,  DA  ZAVRŠI  TAJ  SVOJ

FAKULTET,  STUDIRA  I  POLAŽE  ISPITE  U  SKLADU  SA  SVOJIM

SPOSOBNOSTIMA  KOJE  NISU  DALEKO  IZNAD  PROSJEČNIH  NEGO

SU  PROSJEČNE,  TADA  JE  ON  I  NJEGOV  ŽIVOT  U  BOŽJIM

RUKAMA.

I  ON  VJEROVATNO  VRŠI  BOŽJU  VOLJU,   ZA  SEBE,

SADA,  U  OVOM  DIJELU  SVOJEG  ŽIVOTA.

JA  TO  TREBAM  I  MORAM  SAMO

PRIHVATITI.  NE  RADI  MOJEG  SINA,

NEGO  RADI  SEBE.

MI  NISMO  STVORITELJI,  MI  SMO

STVORENJA.  I  ZATO  NE  MOŽEMO

MIJENJATI  DRUGE  NEGO  IH  SAMO

PRIHVAĆATI,  TAKVE  KAKVI  SU.

A  JEDINO  ŠTO  MOGU,  A  TO  ĆU  SADA

SVE  VIŠE  I  VIŠE  ČINITI,  MOGU  SE

GOSPODINU  MOLITI  I  ZA  SVOJEG

SINA,  I  ZA  SVOJU  KĆER,  I  ZA  SVOJU

SUPRUGU,  I  ZA  SEBE  OSOBNO.

ZA  SEBE  DA  MI  UDIJELI  SNAGE  I

VJERE  DA  IH  PRIHVATIM  U  CIJELOSTI

TAKVI  KAKVI  SU  A  ZA  NJIH  DA  IM

GOSPODIN  UDIJELI  OBRAĆENJE,

UČVRŠĆIVANJE  VJERE  I  NUTARNJE

ISCJELJENJE  KAKO  BI  MOGLI  MIRNO  I

ZADOVOLJNO  ŽIVJETI  SVOJE  ŽIVOTE

KOJE  IM  JE  GOSPODIN  NAMIJENIO.

HVALA  TI,  BESKRAJNO  TI  HVALA

GOSPODINE,  ZA  MOJU  OBITELJ!

NEKA  TI  JE  VJEČNA  SLAVA  I  HVALA,  BLAGOSLOVLJEN  BIO  U

VIJEKE!