Subota, 15.09.2012.g.

Prošlu nedjelju sam doživio jednu neugodnu ali prekrasnu duhovnu

situaciju. Nekome će to možda izgledati prepotentno ili nerazumljivo, no,

s Gospodinom neugodna situacija se u nama, tako se u meni, može

pretvoriti u duhovni rast i nove duhovne spoznaje, jednostavno u radost.

Tako je bilo te nedjelje, na večernjoj misi u našoj crkvi.

Gospodin me obdario darom čitanja, pa i glasom, tako da kada nešto na

glas čitam, drugima to zvuči dosta dobro.

Tako su mi mnogi kazali, kada sam sudjelovao u službi čitanja  BOŽJE

RIJEČI  na misi, da lijepo čitam.

Onda sam, kada su prestale jutarnje mise, to prestao činiti, jer su na

večernjoj misi čitali vjernici koji su to radili na tim župnim misama, vidio

sam da im to dosta znači, a ja nisam imao toliku potrebu za tim. Jer, sam

se prekrasno osjećao kada sam slušao  BOŽJU  RIJEČ,  zatvorenih očiju.

Jer kada sam čitao, radi koncentracije na čitanje, često nisam znao ni

upamtio  što sam točno pročitao.

I  PRIMIJETIO  SAM  DA  MI  SE  TIM  POHVALAMA  DRUGIH  LJUDI

O  MOJEM  LIJEPOM  ČITANJU  BOŽJE  RIJEČI,  POČELA  HRANITI

MOJA  OHOLOST.  PREVIŠE.

No, odlazeći na te večernje mise, uvijek sam došao prije, radi zajedničkog

moljenja  KRUNICE.

Ima nekoliko žena koje to redovno čine i ja sam iz početka samo slušao i

ponavljao molitvu kada smo svi zajedno molili. Ali, nisam predvodio.

Pa su se dogodile situacije da neka od tih žena nije došla na misu pa je

poneka od njih nekad izmolila i dvije, tri desetice, jer nije bilo nikog tko

bi ju zamijenio.

I tako sam ja osjetio potrebu da se javim za predvođenje neke od

desetica  KRUNICE.

Pa se tako znalo dogoditi da sam predvodio i po 4 desetice.

Imam jasan i jak glas, koji je odzvanjao crkvom, i meni, a i drugima je to

izgledalo lijepo. To sam shvatio po tome što se iz mojeg javljanja, više

nitko nije ubacio u predvođenje preostalih desetica  KRUNICE.

Istina, kako sjedim u zadnjoj klupi u crkvi, ja sam uvijek vidio koje su

žene došle na misu od onih koje predvode molitve, pa kada su se one

izredale, javio sam se ja. Ponekad je ostala još jedna desetica, nekad

nijedna, a nekad dvije ili više.

I  UVIJEK  PRIJE  BILO  KAKVIH  JAVNIH  MOLITVI  ILI  ČITANJA

BOŽJE  RIJEČI,  JA  U  SEBI  ZAMOLIM  DUHA  SVETOGA  DA  ME

VODI  I  NADAHNE  U  TOME  MOLJENJU,  ILI  ČITANJU,  KAKO  BI

SE  GOSPODIN  PROSLAVIO.

I vrlo rijetko sam pogriješi u nekim riječima, ili u izgovoru ili naglasku

koje riječi.

I  TAKO  SE  MOJA  OHOLOST  HRANILA.

OSJEĆAO  SAM  JU  JA.  STALNO  JU  IMAM,

STALNO  MI  SE  POKAŽE  NA  DRUGI

NAČIN.

ZLI  ZNA  DA  SAM  TU  SLAB  I  ČESTO  MI

DOĐE  U  TAKVIM  OBLICIMA,  I

SITUACIJAMA,  DA  GA  ODMAH  NE

PREPOZNAM.

TAKO  SE  DOGODILO  I  PROŠLU  NEDJELJU.

KRUNICU  JE  POČELA  PREDVODITI,  KAKO  ČINI  VRLO  ČESTO,

NAŠA  DRAGA  SAKRISTANKA.  I  VIDIM  DA  NI JEDNA OD  ONIH

ŽENA  KOJE  PREDVODE  MOLJENJE,  NIJE  DOŠLA   U  CRKVU.

I  VEĆ  SAM  SE  U  SEBI  RADOVAO  KAKO  ĆU  PREDVODITI  4

DESETICE  KRUNICE.

JER  SAM  NEKAKO  TO  JAKO  ZAVOLIO.

I  KADA  MOLIM  ''OČE  NAŠ…'',

POGLEDAM  NA  STROPU  NOGE  OD  BOGA

OCA, više se ne vidi od tuda gdje ja stojim.

No, i to mi je potpuno dovoljno da imam

NJEGOVU  sliku ''pred očima''.

A  KADA  MOLIM  ''ZDRAVO  MARIJO…''

POGLEDAM  NA  KIP  DJEVIČIN  DESNO

IZNAD  OLTARA.

KADA  MOLIM  RIJEČI  ''…PLOD  UTROBE

TVOJE  ISUS…''  POGLEDAM  NA  KIP

GOSPODINA  ISUSA  LIJEVO  IZNAD

OLTARA.

KADA  MOLIM  ''SLAVA  OCU  I  SINU  I

DUHU  SVETOMU''  POGLEDAM  NA  NOGE

BOGA  OCA  NA  KUPOLI  IZNAD  GLAVE,

NA  KIP  GOSPODINA  ISUSA,  I  NA

VELIKOG  DUHA  SVETOGA  U  OBLIKU

GOLUBA  RAŠIRENIH  KRILA  NACRTANOG

NA  KUPOLI  IZNAD  OLTARA.

A  MEĐUVREMENU,  DOK  OSTALI  MOLE

DIO  MOLITVI  KOJE  SVI  MOLE,  JA  SAM

NAIZMJENIČNO  ''ŠETAO''  POGLED  PO

NAVEDENIM  SLIKAMA  I  KIPOVIMA  I

ZAHVALJIVAO  NA  SVEMU.

Tako sam se i sada radovao.

Ali, kroz sve to rasla je u meni oholost kako ja to lijepo i glasno molim,

kako će se to drugima dopasti.

I  NARAVNO,  POJAVILA  SE  U  MENI

SAMODOPADNOST,

I   TA   O – H – O – L – O – S – T.

JA  PA  JA,  JA  PA  JA  I  MOJE  LIJEPO,

GLASNO  MOLJENJE.

KOJE  LI  OHOLOSTI!  KAKO  LI  SE  SAMO

RAZVIJE  NA  BRZINU!

KAKO  JU  OVAJ  ZLI  ZNA  SAMO

''NAHRANITI''  U  MENI!

No, zato je tu moj  Gospodin, koji mi pošalje pomoć. I već sam naučio da

ta njegova pomoć ponekad i nije baš ono što bih očekivao.

Ali je takva da me točno nauči, ''prodrma'', točno mi pokaže gdje i kako

griješim.

Jer, kada sam ja čekao da draga sakristanka izmoli prvu deseticu

KRUNICE, naslađujući sw s tim kako ću ja nastaviti dalje moliti,  UOPĆE

U  TOJ  SVOJOJ  OHOLOSTI  I  SAMODOPADNOSTI,  NISAM

OBRAĆAO  PAŽNJU  NA  TO  KOJE  SE  OTAJSTVO  MOLI.

UOPĆE  SAM  SMETNUO  S  UMA  DA  JE  NEDJELJA  I  DA  SE  MOLI

SLAVNO  OTAJSTVO.

JA  SAM  BIO  NA  RADOSNOM  OTAJSTVU.  I  KADA  JE  DRAGA

SAKRISTANKA  ZAVRŠAVALA  PRVU  DESETICU,  JA  SAM  SE  VEĆ

PO  OBIČAJU  DIGAO  I  KRENUO  S  MOLITVOM  DRUGE  DESETICE.

PRVO  MOLITVA  ''OČE  NAŠ''  A  ONDA  DESETICE.

A  MOJ  DRAGI  ANĐEO  ČUVAR

''VRISKAO''  JE  TU  NEGDJE  KRAJ  MENE.

OSJETIO  SAM  JA  DA  SE  NEŠTO

DOGAĐA,  DA  NEŠTO  NIJE  U  REDU,  ALI

ZBOG  SVOJE  OHOLOSTI  I

SAMODOPADNOSTI  NISAM  BIO

KONCENTRIRAN  NA  TO  ŠTO  BI  TO

BILO.

ISTINA,  MALO  SAM  SE  ZBUNIO  I  USPANIČIO  KOD  MOLITVE

''OČE  NAŠ''  KADA  SE  NISAM  MOGAO  ODMAH  SJETITI  KOJA

SADA  DESETICA  IDE.

A  ZLI  JE  TO  JAKO  DOBRO  PRATIO,  PA  ON  JE  I  JAKO  DOBRO

HRANIO  MOJU  OHOLOST  I  SAMODOPADNOST,  TE  MI  JE

NEKAKO  USADIO  U  MISLI  DA  JE  PRVA  DESETICA  IZMOLJENA  I

DA  IDE  SADA  DRUGA,  KADA  DJEVICA  MARIJA  NOSI  ZAČETOG

GOSPODINA  ISUSA  U  POHODE  ELIZABETI.

I  KRENEM  JA  TAKO  U  MOLJENJE  TE  DESETICE.

I  OSJETIO  SAM  JA  DA  SE  NEŠTO  DOGAĐA.  POGLEDAO  SAM  PO

CRKVI.  BILO  NAS  JE  NEKIH  15-TAK  VJERNIKA,  ALI  SE  NITKO

NIJE  OSVRNUO  PREMA  MENI.  A  NI  BLIZU  MENE  NIJE  BILO

NIKOGA  TKO  BI  MI  MOŽDA  ŠAPNUO  DA  SAM  ZAŠAO  U  KRIVO

OTAJSTVO.

IZMOLIM  JA  TRI  MOLITVE  OD  PREDVIĐENIH  DESET  I  NEKAKO

SHVATIM  DA  MOLIM  KRIVU  DESETICU.

ALI  SE  NIKAKO  NE  MOGU  SJETITI

KOJA  JE  PRAVA  DESETICA!

I  ŠTO  SAD,  AKO  SE  I  SJETIM,  PA  NEĆU  SADA  NAKON  ŠESTE,

SEDME  MOLITVE  IZ  JEDNE  DESETICE,  PRIJEĆI  U  NASTAVAK

MOLITVE  IZ  DRUGE  DESETICE,  ČAK  IZ  DRUGOG  OTAJSTVA.

I  TAKO  ODLUČIM  DA  ĆU  VEĆ,  KADA  SAM  ZEZNUO  U  KRIVOJ

DESETICI,  A  SHVATIO  SAM  KOJA  JE  PRAVA  DESETICA,  OVU

IZMOLITI  DO  KRAJA  PA  ĆU  NASTAVITI  MOLITI  PRAVU

DESETICU.

STVARNO  SAM  BIO  JADAN  I  ZBUNJEN

A  NAJVIŠE  LJUTIT  NA  SAMOGA  SEBE  I

NA  SVOJU  OHOLOST.

TOLIKO  SE  TRUDIM  BITI  I  OSTATI

PONIZAN  I  ONDA  PADNEM  KAO  DA  SE

NISAM  NIŠTA  TRUDIO!

I  TEK  TAMO  U  SEDMOJ,  OSMOJ  MOLITVI  ONE  KRIVE  DESETICE,

VIDIM  GORE  KOD  SAKRISTIJE  KAKO  SE  ''VRTI''  NAŠA  DRAGA

SAKRISTANKA  JER  JE  ČULA  DA  PREDVODIM  KRIVU  DESETICU  A

NIJE  ZNALA  KAKO  DA  ME  UPOZORI  JER  JE  DESETICA  IŠLA

KRAJU.

PA  JE  JEDNOSTAVNO  UZELA  MIKROFON,  I  KADA  SAM  JA

ZAVRŠIO  S  TOM  KRIVOM  DESETICOM,  NASTAVILA  MOLITI

NASTAVNU  DESETICU  ALI  PRAVOG,  PRIPADAJUĆEG  OTAJSTVA.

I  TAKO  MI  JU  JE  BILO  ŽAO  JER  JE

OČEKIVALA  OD  MENE  POMOĆ  U  TOM

MOLJENJU  I  PREDVOĐENJU  MOLITVE

KRUNICE.  NAIME,  TO  JE  NJEZINA

OBVEZA,  I  RADO  TO  ČINI,  NO,  IMA

DOSTA  RAZNIH  STVARI  ZA  UČINITI  U

PRIPREMI  MISNOG  SLAVLJA,  PA  JOJ

JAKO  DOBRO  DOĐE  DA  DRUGI  MOLE  I

PREDVODE  MOLITVE.

A  JA  PUF!!!,  U  KRIVU  DESETICU,  U

KRIVO  OTAJSTVO,  I  UPORNO  DO  KRAJA.

KADA  JE  ONA  PREUZELA  PREDMOLJENJE  DESETICE,  JA  SAM

SJEO,  ZATVORIO  OČI  I  MALO  OSTAO  U  SVOJEM  STIDU  I

NELAGODI.

A  ONDA   SAM  POČEO  U  SEBI  SLAVITI  I

ZAHVALJIVATI  GOSPODINU  ŠTO  JE

DOZVOLIO  ZLOME  DA  ME  OVAKO  KUŠA,

ŠTO  SAM  PAO  NA  TOJ  KUŠNJI,  ŠTO  JE

SRUŠIO  TU  MOJU  OHOLOST  I

SAMODOPADNOST  NA  POD  NAŠE  CRKVE.

I  ŠTO  ME  JE  PONOVNO  UČINIO

PONIZNIM,  NIŠTAVNIM,  MANJIM  OD

MAKOVOG  ZRNA.

ALI  JA  SAM  BIO  VESEO  JER  SAM  SPOZNAO  U  SVEMU  TOME

GOSPODNJU  PRISUTNOST!

ON  JE  TU  I  ON  ME  VOLI!  KAO  OTAC

DIJETE  KOJEMU  DADNE  POGRIJEŠITI

KAKO  BI  GA  NAUČIO  ONO  ŠTO  JE

PRAVO.

A  JA  SAM  NAUČIO  DA  JE  MOLITVA  OD  GOSPODINA  I

NJEGOVA  DUHA  SVETOGA,  DA  SVAKU  MOLITVU,  KOJA  JE

OBJAVLJENA  ZA  MOLJENJE  NAMA  LJUDIMA,  MORAMO  S

PAŽNJOM  I  U  DUHU  MOLITI,  DA  MORA  IZLAZITI  IZ  NAŠEG

SRCA.

A  TAJ  DAN,  TA  MOLITVA,  KOJU  SAM  JA  MOLIO,  NIJE  BILA

TAKVA.

I  SPOZNAVAJUĆI  SVE  TO,  JA  SE  VIŠE  NISAM  JAVLJAO  ZA

PREDVOĐENJE  MOLITVE  TU  VEČER.

ŽELIO  SAM  SVE  TO  SRCEM,  DUŠOM  I  UMOM  SPOZNATI.

I  UMJESTO  SRAMA,  SVE  VIŠE  SAM  SE

POČEO  DOBRO  OSJEĆATI,  NEKAKO

RADOSNO.

PRIJE  BI  UMRO  OD  SRAMA,  A  SADA

SAM  BIO  RADOSTAN.

TO  MOŽE  SAMO  GOSPODIN!

A   DRAGOJ  SAKRISTANKI  SAM  SE  DRUGI  DAN  IŠAO  ISPRIČATI

ŠTO  SAM  JU  STAVIO  U  TAKAV  POLOŽAJ,  ŠTO  JE  IMALA

DODATNIH  BRIGA.

A  ONA  SE  SAMO  NASMIJALA  I  REKLA  DA  JE  VIDJELA  DA  JU

NE  GLEDAM  PA  JE  MORALA  REAGIRATI.  I  DA  SE  NEK  NE

BRINEM,  DA  TO  NIJE  GRIJEH.

JA  SAM  SE  SAMO  NASMIJAO  I  REKAO  DA  ZNAM  ALI  DA  MI  JE

BILO  NJE  ŽAO.

I  TAKO,  BESKRAJNA  TI  ZAHVALA,

SLAVA  I  ČAST,  PREDRAGI  MOJ

GOSPODINE,  ŠTO  MI  TAKO  POKAZUJEŠ

KOLIKO  ME  VOLIŠ  U   SVIM  MOJIM

GREŠKAMA.

ŠTO  ME  PONIŽAVANJEM  UZDIŽEŠ!

ŠTO  MI  SRAM  PRETVARAŠ  U  RADOST!

JER  TI  SI  JEDINI  SVEVIŠNJI,  ISUSE

KRISTE,  SA  SVETIM  DUHOM,  U  SLAVI

BOGA  OCA!

I  ČAST  I  SLAVA  DJEVICI  MARIJI.