Nedjelja, 23.09.2012.g.

Iz nekog unutarnjeg razloga, a ne bih ga mogao samo tako obrazložiti,

jako me privlači spoznati čim više o  ČISTILIŠTU  I  ONOME  ŠTO  SE

TAMO  DOGAĐA.

Dobro, ja čvrsto vjerujem u postojanje Čistilišta gdje se mnoge duše

raznih ljudi  MUČE  KAKO  BI  SE  U  CIJELOSTI  PROSVJETLILE  I

OČISTILE  OD  GRIJEHA,  KAKO  BI  TAKVE,  POTPUNO  ČISTE  I

SVIJETLE,  MOGLE  GLEDATI  I  SLAVITI  SVEVIŠNJEG  BOGA,  U

VJEČNOM  ŽIVOTU,  U  BOŽJEM  KRALJEVSTVU.

DA  BI  NETKO  REKAO  DA  VJERUJE,  TAKO  NEKAKO  JA  MISLIM,

ALI  DA  STVARNO  VJERUJE,  ONDA  BI  MORAO  IMATI  I  TU

ČVRSTU  VJERU  U  POSTOJANJE  ČISTILIŠTA.

Nikada nisam baš razmišljao o tome zašto vjerujem u Čistilište i sve što se

u njemu događa.

JEDNOSTAVNO,  AKO  VJERUJEŠ  U  GOSPODINA  BOGA  I  NJEGOVU

BOŽJU  RIJEČ,  NORMALNO  JE  DA  JE  DIO  TE  VJERE  I  VJERA  U

POSTOJANJE  ČISTILIŠTA  I  SVIH  RAZNIH  OBJAVA  U  NJEMU.

I  TAKO  JE,  KAKO  ME  GOSPODIN  VODIO  SVOJIM  DUHOM

SVETIM  U  OBRAĆENJU  I  DUHOVNOM  RASTU,  ČISTILIŠTE  I

VJERA  U  NJEGA,  POSTALI  SU  NORMALNI  DIO  MOJE  VJERE  I

DUHOVNOSTI.

A ta moja jaka zainteresiranost za to što se tamo događa,  kako se i zašto

tamo dolazi,  tko  tamo  dolazi,  kako  se  iz  njega  izlazi  i  kada,  i

slično, mi se neki dan opravdala jednom mišlju da zapravo na taj način

želim saznati kako se čovjek treba ponašati u ovom našem zemaljskom

životu da ne bi došao u Čistilište nego odmah u Kraljevstvo božje.

I nije to saznanje isključivo za mene, ali mi puno pomaže u spoznajama,

nego i za to da pokušam pomoći da to i drugi spoznaju, nastavljajući

svoje svjedočenje drugima svega onoga što mi Gospodin  dadne  za

spoznati.

I  TO  ZATO,  JER  OSJEĆAM  DA  TAKO  VRŠIM  BOŽJU  VOLJU  ZA

MOJ  OVOZEMALJSKI  ŽIVOT,  SVJEDOČEĆI  DRUGIMA  O  TOME  ŠTO

MI  GOSPODIN  LIJEPOGA  ČINI  U  ŽIVOTU.

A možda i za to jer mi je prva osoba, s kojom sam se morao pomiriti

nakon svog obraćenja, kojoj sam morao oprostiti i zatražiti njezin oprost,

za koju sam se morao puno moliti,  BILA  MOJ  POKOJNI  OTAC,

POKOJNI  VEĆ  20-TAK  GODINA.

I zato, vjerujući da se on nalazi u Čistilištu, ne radi svojeg života u vjeri,

jer je bio jako, jako veliki grješnik protiv Gospodina,  NEGO  RADI

GOSPODINOVOG  MILOSRĐA  KOJE  ON  MOŽE  DATI  KOME  HOĆE,

tražio sam njegov oprost u ispovijedima, dao sam služiti mnoge mise za

njega i izmolio mnoge molitve.

I stvarno, čitajući razna svjedočanstva o Čistilištu i dušama u njemu,

svemu što se prije, sada  i  poslije  događa  na  tom  mjestu,  potvrdio

sam  si  da  je duša mojeg oca imala dobre šanse  DA  IZAZOVE  IZLJEV

BOŽJEG  MILOSRĐA  NA  SEBE  U  ZADNJIM  TRENUCIMA  NJEGOVOG

OVOZEMALJSKOG  ŽIVOTA.

JER  JE  BIO  ČOVJEK  KOJI  JE  MNOGO  TRPIO  U  ŽIVOTU  I  VOLIO

JE  POMOĆI  DRUGIMA.  IMAO  JE  VELIKO  SRCE.

A u svim tim svjedočanstvima i objavama koje su duše u Čistilištu dale i

objavile,  PO  BOŽJOJ  MILOSTI, mnogim ljudima ovdje na zemlji,  vrlo

često je svjedočeno upravo to,  DA  SE  GOSPODIN  SMILUJE  MNOGIM

DUŠAMA,  KOJE  BI  INAČE  ZAVRŠILE  U  PAKLU,  AKO  SE  U

ZADNJIM  TRENUCIMA  ŽIVOTA  OBRATE,  PA  MAKAR  I  JEDNOM

SVOJOM  ZADNJOM  MIŠLJU,  A  ZA  SVOJEG  ŽIVOTA SU  BILE

MILOSRDNA  SRCA  ZA  DRUGE.

I  ZATO  JA  SVAKI  DAN  IZMOLIM  JEDNO  VJEROVANJE  I  27

''OČENAŠA,  ZDRAVOMARIJO,  SLAVAOCU  I  O MOJ ISUSE''  ZA  SVE

DUŠE  U  ČISTILIŠTU.  TREBALO  IH  JE  BITI  25,  ZA  SVAKU  OD  5

RANA  GOSPODINOVIH  5  MOLITVI,  ALI  SAM  JOŠ  DODAO  DVIJE,

AKO  SLUČAJNO  KRIVO  IZBROJIM  ILI  MI  MISLI  ODLUTAJU.

Od mnogih slučajeva radi koji trpe duše u Čistilištu, i završe tamo a ne u

Raju, zaintrigirali su me i grijesi svećenika radi kojih oni završe u

čistilišnim mukama, jer oni mnogo služe i pate  ZA  GOSPODINA  u

ovozemaljskom životu.

Tako je draga Marija Simma nekoliko puta, u svojim knjigama i

intervjuima, navela da mnoge duše svećenika jako pate koji su odobrili,

poticali ili nekim propustom omogućili  DA  SE  HOSTIJA,  ŽIVI

GOSPODIN  ISUS,  PRIMA  NA  RUKU,  TJ.  DA  GA  VJERNIK  PRIMI

NA  RUKU  OD  SVEĆENIKA  O  ONDA  SI  JU  SAM  STAVLJA  U  USTA.

TAKO  JE  DRAGA  MARIJA  NAPISALA  U  SVOJOJ  KNJIZI  ''MOJI

DOŽIVLJAJI  S  DUŠAM  U  ČISTILIŠTU'':

''Jedan svećenik  je  došao k meni i rekao mi: 'MOLI  ZA  MENE

JER  MORAM  TEŠKO  TRPJETI.'  Više nije mogao reći, i tada je

nestao. Jedna druga duša čistilišta mi je kasnije objasnila taj

slučaj: 'ON  MORA  TEŠKO  TRPJETI  JER  JE  UVEO

PRIČEŠĆIVANJE  NA  RUKU  I  UČINIO  DA  SE  IZ   CRKVE

ODSTRANE  KLUPE  ZA  PRIČEST. (gdje se moglo kleknuti kod

primanja pričesti)  NAJVIŠE  BI  MU  SE  MOGLO  POMOĆI  AKO

BI  SE  PONOVNO  VRATILO  U  CRKVU  KLUPE  ZA  PRIČEST,

KOJE  JE  ON  ODSTRANIO,  I  DA  ONI,  KOJE  JE  ON  NAVEO

DA  PRIMAJU  SVETU  PRIČEST  NA  RUKE,  TO  VIŠE  NE

ČINE.''

Rekla sam to nadležnom dekanu koji je za to imao

razumijevanja, ali je rekao:  ''Ja nisam uveo primanje pričesti

na ruku. A što se tiče klupica za primanje pričesti, mogu samo

pokušati da se udovolji toj želji, ali odluku o tom trebaju

donijeti tamošnji svećenici.''

I  JOŠ  NA  JEDNOM  MJESTU:

''Već je dva puta došao jedan svećenik i potužio se da mora

teško trpjeti jer je klupu za primanje pričesti uklonio iz crkve i

tako primorao narod da stojeći prima pričest.

Vidimo da tu nije nešto u redu. Papa je doista dozvolio da se

pričest može primati i stojeći. Ali, tko želi primati pričest

klečeći, mora imati mogućnost da svetu pričest primi klečeći na

klupi za pričest.

Papa to hoće i imamo pravo tražiti to od svakog svećenika.

Jedna druga svećenička duša je rekla: ''MORAM  TEŠKO

TRPJETI  JER  SAM  UVEO  PRIČEST  NA  RUKU.  KADA  BI

JEDAN  SVEĆENIK  ILI  BISKUP  ZNAO  KAKVU  ODGOVORNOST

PREUZIMA  KADA  UVODI  PRIČEST  NA  RUKU,  NE  BI  NIKADA

VIŠE  DIJELIO  PRIČEST  NA  RUKU  I  NITKO  NE  BI  VIŠE

PRIMAO  PRIČEST  NA  RUKU.''

Kako bilo da bilo, jer sve ovo je privatna objava kojoj ne moramo

vjerovati, prema crkvenoj regulativi, vjernici pričest mogu primati

na ruku a i stojeći.

No, ja to jednostavno ne mogu.

I prije sam nekako, kada se nisam pričešćivao i nisam bio toliko u vjeri,

KADA  NISAM  ZNAO  DA  JE  U  TOJ  HOSTIJI  ŽIVI  GOSPODIN

ISUS,  gledao to sa strane i mislio pa kako sada svećenik sa svojim

rukama dira tu hostiju i gura ju u jedna usta, pa onda druga, i tako dalje,

a sigurno mu na prstima ostane neki trag od onih prijašnjih usta. Pa mi

se to malo gadilo.

No,  KADA  SAM  DOŽIVIO  ŽIVOGA

GOSPODINA  ISUSA  KRISTA  U  HOSTIJI,

NE  PADA  MI  NA  PAMET  DA HOSTIJU

PRIMIM  U  RUKE.

ŽIVO  TIJELO  ISUSOVO!

NIKAKO  SE  NE  OSJEĆAM  DOSTOJAN!

I, vidio sam u zadnjih nekoliko mjeseci jednu ženu u našoj crkvi koja,

kada se dijeli hostija,  ŽIVI  GOSPODIN  ISUS  U  NJOJ,  dođe pred

svećenika, klekne si, sklopi ruke  i  tako klečeći prima hostiju u svoja usta.

Svi ju nekako podozrivo gledamo. Ja puno niti ne obraćam pažnju na nju.

ALI,  KOLIKO  JE  TO  PONIZNO!

ONA  KLEKNE  I  UČINI  SE  TOLIKO

PONIZNOM  JER  JOJ  DOLAZI  ŽIVI

GOSPODIN  ISUS  I  ONA  GA  PRIMA

ŽIVOGA  U  SEBE.

Još uvijek ne mogu u sebi dovoljno pojmiti  VELIČINU  TOGA

TRENUTKA  kako to osjeća ta žena.

OGROMNU  PONIZNOST  PRED  ŽIVIM  BOGOM,  GOSPODINOM

ISUSOM  KRISTOM!

A time, što mi je Gospodin pokazao druge koji Ga primaju klečeći, dao mi

je za razmisliti da li sam stvarno shvatio što se  NA  NAŠIM  MISAMA

DOGAĐA  KOD  SVEĆENIKOVE  PRETVORBE  KRUHA  I  VINA.

ŽIVI GOSPODIN  BOG,  ISUS  KRIST  DOLAZI  NAM  U

MATERIJALIZIRANOM  STANJU!

A  PONIZNOST  PRED  NJIM  NAM  JE  NAJVEĆI  ZALOG  NAŠEG

SPASENJA.

PONIZNOST.

BITI  MALEN,  BITI  KAO  DIJETE,  BITI

NEZNATAN,  BITI  NIČICE

PRED  GOSPODINOM…BITI  PONIZAN.

TAKVI  IDU  U  KRALJEVSTVO  BOŽJE,

TAKO  NAM  JE  GOSPODIN  OBJAVIO.

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODIN  U  VIJEKE,  I  TVOJ  OTAC,  BOG

OTAC,  I  VAŠ  DUH  SVETI.

I  ČAST  I  SLAVA  DJEVICI  MARIJI.