Srijeda, 07.11.2012.g.

Danas ujutro susreo sam jednog mladog čovjeka, mojeg rođaka. Tako

počnemo razgovarati i on mi kaže da je bio kod doktora. Ja ga upitam da

radi čega a on mi kaže da radi čira na dvanaestercu.

Još nije ni trideset a već čir.

Ja ga malo pozezam pa mu kažem da je još premladi za čireve, da se ne

bi trebao toliko živcirati.

A on mi onda počne nabrajati neke svoje životne situacije koje ga dovode

do toga da se toliko živcira.

A ja ga upitam da li on misli da li je on u tim situacijama učinio sve što je

mogao.  On  je odgovorio da misli da jest a ipak se još nisu riješile i to ga

živcira.

Pa planovi u budućnosti za koje ne vidi kako će ih riješiti.

Ja sam se samo nekoliko puta nasmijao i rekao mu da nitko ne zna što će

biti sutra. I radi toga se jednostavno ne treba živcirati.

A ovo sadašnje, ako je sve učinio, opet se ne treba živcirati jer je on sve

učinio a na ostalo nema utjecaja.  I da jednostavno se sada mora

usredotočiti na svaki slijedeći trenutak života, što mu je za činiti, bez

ikakvog stresa, jer je svoje učinio.

A ako misli da je mogao još nešto učiniti, neka to učini. I nastavi živjeti

bez živciranja.

I rekao sam mu da sva ta njegova živciranja dolaze ili od pretjeranih i

nerealnih vlastitih očekivanja koja se najčešće temelje na tom što su drugi

učinili.

Ili  od  nerealnih očekivanja okoline.

Ili  od  nerealnih  budućih  ciljeva.

Kada svedemo sve navedeno na to da realno sagledamo svoje mogućnosti

i mogućnosti drugih oko nas, shvatit ćemo što možemo učiniti, to učiniti

i  stati.

A snagu za to, za stati, gdje da uzme snagu

za to?

Pa jednostavno.

Samo malo treba dići glavu i pogledati oko

sebe.

Od silnih naših problema, kojima smo, takvi kakvi smo, mi najčešće sami

uzrok, glavu smo spustili, vidimo samo sebe i svoje, vrlo često, nerealne

potrebe i očekivanja, i  NE  VIDIMO  DRUGE  OKO  SEBE.

KADA  MALO  DIGNEMO  GLAVU  I  POGLEDAMO  DRUGE  OKO  SEBE,

ČAK  I  SVOJE  NAJBLIŽE,  VIDJET  ĆEMO  U  MNOGO  SITUACIJA  DA

JE  DRUGIMA  PUNO  TEŽE  NEGO  NAMA.

I  SADA  MI  JE  BAŠ  U  MISLI  DOŠLO  ČESTO  PITANJE  KOJE

DRUGI  ZNAJU  POSTAVITI  U  SMISLU,  PA  ŠTO  BI  SADA  MI

TREBALI  BITI  ISTO  TAKO  SIROMAŠNI,  BOLESNI,  JADNI,  U

TEŠKOĆAMA,  ITD.,  KAO  I  DRUGI.

ZAR  JE  TO  CILJ,  DA  BUDEMO  BIJEDNI  NA  RAZNE  NAČINE,  KAO

DRUGI  OKO  NAS!?  NE,  MI  HOĆEMO   DA  BUDEMO  ONI  DRUGI,

KOJI  IMAJU  SVE  ILI  SKORO  SVE.

TO  ZASLUŽUJEMO  JER  SMO  PAMETNI,  VRIJEDNI  I  BOLJI  OD

DRUGIH!

Na to i takva pitanja nekad bi zašutio jer ne bi htio ulaziti u polemiku u

kojoj nisam bio siguran kakav je najbolji odgovor.

Danas mi je odgovor vrlo jednostavan.

DA,  TAKVI  TREBAMO  BITI,  AKO  JE  TO  BOŽJA  VOLJA  ZA  NAŠ

ŽIVOT!

SAMO  PREISPITIVANJE  BOŽJE  VOLJE  ZA  NAŠE  ŽIVOTE,  ŠTO  I

KAKO  MOŽEMO  UČINITI,  TAKVI  KAKVE  NAS  JE  GOSPODIN  BOG

STVORIO,  JE  PUT,  A  REZULTATI  I  POSLJEDICE  NAŠIH

DJELOVANJA  NA TAJ  NAČIN,  SU  ONO  ŠTO  ĆE  NAS  ONDA

UČINITI  MIRNIM,  SRETNIM,  ZADOVOLJNIM.

Nekad su neki ljudi na taj način umirali za druge,  ALI  MIRNI  I

ZADOVOLJNI.  I rekli bi mi ljudi, koja im korist.

KRALJEVSTVO  BOŽJE!

I  ZNALI  SU  DA  VRŠE  BOŽJU  VOLJU  ZA  SVOJ  ŽIVOT.

Rastao sam se od tog svojeg rođaka riječima da neka malo smanji

očekivanja i ciljeve, neka malo ''digne''  glavu i pogleda od  čega  mu se

sastoji život i neka to usporedi sa životima drugih ljudi oko sebe, neka

samo čini u svojem životu ono što misli da treba i može,  I  NEKA

JENOSTAVNO  ŽIVI  IZ  TRENUTKA  U  TRENUTAK,  IZ  DANA  U  DAN.

SIGURNO  ĆE  VIDJETI  PROMJENE.

A nije baš u vjeri pa mu nisam govorio puno o Gospodinu.

Ali sam mu rekao da je  meni sve to što mu govorim puno lakše činiti

kroz Gospodina i vjeru kojoj sam se otvorio.

I tako sam nastavio razmišljati.  DA,  ŠTO

MI  JE  DONIJELA  TA  MOJA  VJERE,  MOJE

OBRAĆENJE,  ŽIVOT  U  VJERI!?

BEZ  POSLA  SAM,  OBITELJ  ME  TAKVOG  TEŠKO  PRIHVAĆA,

PRODAJEMO  NEKRETNINE  DA  BI  IMALI  ZA  ŽIVJETI,  IZGUBIO

SAMO  DIO  PRIJATELJA  JER  ME  SE  ''BOJE''  I  NE  ZNAJU  ŠTO  BI

SA  MNOM  RAZGOVARALI,  ITD…

DA,  ALI,  MENI  SVE  TO  UOPĆE  NIJE

BITNO!

JER  ŽIVIM  ISTINITO,  KAKO  MOGU  I  ZNAM,  I  RADUJEM  SE

SVAKOM  SLIJEDEĆEM   TRENUTKU  U  ŽIVOTU.

DA  LI  SE  MORAM  ŽRTVOVATI  ZA

OBITELJ  I  DRUGE  OKO  SEBE?

DA,  TREBAM  SE,   AKO  JE  TO  BOŽJA  VOLJA  ZA  MOJ  ŽIVOT.  NE

ŠTO  SVI  DRUGI  OKO  MENE  MISLE  DA  BIH  TREBAO  ČINITI

NEGO  ŠTO  GOSPODIN  MISLI  DA  BI  TREBAO  ČINITI  U  SVOJEM

ŽIVOTU.

A  ŠTO  ĆE  UČINITI  SUPRUGA,  DJECA,  RODBINA,  PRIJATELJI….

TO  JE  NJIHOVO.

AKO  ĆE  TRAŽITI  I  VRŠITI  BOŽJU  VOLJU  ZA  SVOJE  ŽIVOTE,  BIT

ĆE  MIRNI  I  RADOSNI.

AKO  ĆE  ČINITI  SAMO  PO  SVOJEM,  ''JA  OVO,  JA  ONO''  ILI

''DRUGI  BI  TREBALI  OVAKO  ILI  ONAKO'',  BIT  ĆE  IM  TEŠKO  I

STALNO  ĆE  IM  NETKO  DRUGI  BITI  KRIV.

KAKO  PREPOZNATI  BOŽJU  VOLJU  ZA

SVOJ  ŽIVOT?

VRLO  LAKO,  AKO  SU  ISKRENA  ŽELJA  I  SUDJELOVANJE  U  MISI,

MOLITVI,  ISPOVIJEDI,  PRIČESTI,  DOBRIM  DJELIMA  I  DR.,  DIO

NAŠEG  SVAKIDAŠNJEG  ŽIVOTA.

TADA   ĆEMO  DOBIVATI  U  MISLI  I  SRCA  POTICAJE  ŠTO  I  KAKO

ČINITI,  DIREKTNO  ILI  PREKO  DRUGIH.

I  BIT  ĆEMO  SIGURNI  DA  JE  OD  GOSPODINA.  OSJETITI  ĆEMO

TO  NA  POSEBAN  NAČIN.

PROBLEM  MOŽE  NASTATI  SAMO  U

TOME  DA  LI  ĆEMO  MI  HTJETI

PRIHVATITI  TE  MISLI  I  POTICAJE  KOJI

ĆE  NAM  DOLAZITI,  JER  VRLO  ČESTO

NEĆE  BITI  ONAKVI  KAKVIM  BI  MI

HTJELI  DA  BUDU.

TO  MI  JE  DONIJELO  MOJE  OBRAĆENJA,  VJERA  I  RAST  U

DUHOVNOSTI  KOJEG  STALNO  TRAŽIM.

DA  NAJČEŠĆE  VRLO  LAKO  PREPOZNAJEM  ŠTO  MI  JE  ZA  ČINITI

U  MOJEM  ŽIVOTU  KAKO  BI  VRŠIO  BOŽJU  VOLJU  ZA  MOJ

ŽIVOT.  I  TO  ČINIM,  BEZ  OBZIRA  NA  POSLJEDICE  I  MIŠLJENJA

DRUGIH.

PROBLEM  MI  SE  PONEKAD  POJAVI  SAMO  TAMO  GDJE  SE  JA

SAM,  OSTACI  MOJE  OHOLOSTI,  EGOISTIČNOSTI,  BORIM  PROTIV

TOGA  DA  PRIHVATIM  BOŽJU  VOLJU  ZA  MOJ  ŽIVOT.

NO,  TO  SU  SAMO  KUŠNJE  U  KOJIMA  POSTAJEM  SVE  JAČI  I

JAČI,  IZBACUJUĆI  UTJECAJE  ZLOGA  IZ  SEBE.

I  OSJEĆAM  MIR,  RADOST,  UTJEHU  KROZ  SVAKI  TRENUTAK,

SVAKOG  MOJEG  DANA.

DALEKO  OD  TOGA  DA  JE  SVE  RADOST.  ALI  KADA  SE  POJAVI

TUGA,  GOSPODIN  MI  POŠALJE  UTJEHU.  NA  RAZNE  NAČINE.

A  MIR,  MIR  JE  STALNO  TU.  NJEGA

ČUVAM  KROZ  MISE,  MOLITVE,

PRIČESTI,  ISPOVIJEDI.

MIR,  PRAVI  MIR,  DAJE  KRIST

GOSPODIN  NAŠ. TAKO  KAŽE  PJESMA,

TAKO  I  JA  POTVRĐUJEM.

DA  NE  IDEM  NA  MISE  I  TAMO

SUSREĆEM  ŽIVOGA  GOSPODINA  U

PRESVETOM  OLTARSKOM  SAKRAMENTU,

U  PRETVORBI  KRUHA  I  VINA,  I  NA

KRAJU  U  HOSTIJI  PRILIKOM  PRIČESTI,

ZLI  BI  IMAO  PUNO  MOGUĆNOSTI  DA

MI   UNIŠTI  MIR.

TAKO  JE  TO  PRIJE  I  ČINIO.

KADA  SAM  BEZ  PRAVOG  SMISLA  ŽIVOTA  ČINIO  SVAŠTA.  I  ŠTO

SAM  JA  HTIO  I  ŠTO  SU  DRUGI  HTJELI.

DANAS,  KADA  SAM  SPOZNAO  DA  JE  SMISAO  ŽIVOTA  DA  ČINIM

SAMO  ONO  ŠTO  JA  MOGU,  KADA   SAM  NA  TAJ  NAČIN

SPOZNAO  GOSPODINOV  MIR  U  MENI,  VIŠE  MI  NIŠTA  DRUGO

NIJE   POTREBNO.

ALI  TO  NE  ZNAČI  DA  SADA  MOGU  SJESTI  I  BITI  MIRAN.

NE,  I  DALJE  SE  MORAM,  IZ  TRENUTKA

U  TRENUTAK  MOJEG  ŽIVOTA,  PITATI

ŠTO  JOŠ  MOGU  I  TREBAM  UČINITI,

ŠTO  JE  GOSPODINOVA  VOLJA  DA

ČINIM.

TAKO  RASTEM  U  VJERI,  TAKO  ''HRANIM''  SVOJ  MIR,  TAKO   TO

SVJEDOČIM  DRUGIMA.

GOSPODINE  PREDRAGI,  DAJ  DA  PO

TVOJEM  SVETOM  I  BEZGRANIČNOM

MILOSRĐU,  SVI  ONI  KOJI  TE  TRAŽE,

SPOZNAJU  KAKO  ŽIVJETI  PO  TVOJOJ

VOLJI  U  SVOJIM  ŽIVOTIMA.

I  DA   TO  PRIHVATE,  VOĐENI   TVOJIM

SVETIM  DUHOM.

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODINE  U  VIJEKE,  I  TVOJ  OTAC,  BOG

OTAC,  I  VAŠ  DUH   SVETI.

I  ČAST  I  SLAVA  DJEVICI  MARIJI,  NAŠOJ  NEBESKOJ  MAJČICI.