Utorak, 20.11.2012.g.

Ujutro sam malo upalio televizor u želji da ''prošećem'' po teletekstu i

vidim najnovije vijesti.

I onda na tri kanala vidim reportere ispred zgrade suda u Zagrebu. A za

neko vrijeme i prijenos iz sudnice. Sudac je čitao presudu  Ivi  Sanaderu.

Ugasio sam televizor, pogledao na  RASPETOG  GOSPODINA  NA  ZIDU

I  ZAMOLIO  GA  DA  SE  SMILUJE  IVI  SANADERU.  PO  MILOSRĐU

SVOJEM.

JER  NI  IVO  SANADER,  A  NI  MNOGI  OD  NAS,  NE  MOGU  SE

SPASITI  BEZ  BOŽJEG  MILOSRĐA.

BILO  MI  JE  ŽAO  TOG  ČOVJEKA  U  TIM  TRENUCIMA.  I  RADI

NJEGA  SAMOG  I  RADI  TOGA  JER  ĆE  OVIH  DANA  MNOGI  RADI

NJEGA  SAGRIJEŠITI.

Pa sam se sjetio mise od neki dan, prošli četvrtak. Na početku je naš

dragi kapelan rekao da se danas molimo za naše generale koji u Hagu

čekaju presudu.

Rekao je da se molimo za  ''OSLOBOĐENJE  I  PRAVEDNU  PRESUDU

ZA  NJIH''.

I ne znam zašto, već u tom trenutku me nekako zasmetala molitva ''za

oslobođenje''.

Za pravednu presudu, za milosrdnu presudu,  DA.  To  mi je išlo u moje

molitve.

Ali za oslobođenje…  Ne znam ja i ne poznajem ni Ivu Sanadera, ni Antu

Gotovinu, ni Mladena Markača.  I  ne  znam što su točno činili u svojim

životima.

Možda  dobro,  možda  loše.  Da, po našim ljudskim mjerilima.

DA  SVE  BUDE  PRAVEDNO,  TO  JE  ONO  ŠTO

JE  DIO  MOJIH MOLITVI.  I  DA  SE  VRŠI

BOŽJA  VOLJA.

A  TKO  TO  OD  NAS  ZNA,  DA  LI  SU  MOŽDA  I  NA  TAJ  NAČIN

VRŠILI  BOŽJU  VOLJU  ZA  SVOJE  ŽIVOTE,  KAKO  BI  SE  MOGLA

ISPUNITI  BOŽJA  VOLJA  ZA  NAŠE  ŽIVOTE?

JA  IM  SVIMA  ŽELIM  DOBRO.  AKO  SU  GRIJEŠILI,  DA  SE

OBRATE,  PRIZNAJU  TO,  MAKAR  SAMO  GOSPODINU  U

ISPOVIJEDI,  I  DA  OKRENU  SVOJ  ŽIVOT.

AKO  SU  ČINILI  DOBRO,  BOGU  HVALA,  NEKA  ČINE  I  DALJE.

Ali,  ANTE  GOTOVINA  mi je uspio natjerati suze u oči.

TU  SAM  VIDIO  GOSPODINA  NA  DJELU.  TU  SAM  VIDIO  DA  JE

TAJ  ČOVJEK  PUSTIO  GOSPODINA  U  SVOJ  ŽIVOT.  TU  SAM

VIDIO  DA  JE  ON  UČVRSTIO  SVOJU  VJERU.

NA  PUNO  MALIH  SITNICA.

A  TAJ  ČOVJEK  I  JA  SMO  SLIČNI  U  NEČEMU.

I  ON  I  JA  SMO  PO  IZLASKU  IZ

ZATVORA  OTIŠLI  U  MARIJU  BISTRICU

DA  SE  ZAHVALIMO  ONOJ  ZA  KOJU  SMO

OSJEĆALI  DA  NAM  JE  NAJVIŠE

POMOGLA.

NJEMU, ZA  OSLOBOĐENJE  IZ  HAŠKOG  ZATVORA.

MENI,  ZA  OSLOBOĐENJE  IZ  ''ŽIVOTNOG  ZATVORA'',  MOJEG

DOTADAŠNJE  NAČIN  ŽIVOTA,  ZA  MOJE  OBRAĆENJE.

I zapamtio sam nekoliko detalja u toj medijskoj pompi tih dana, a

učvrstila su me u vjeri da je Ante pronašao svoj smisao života s

Gospodinom  i  Njegovom Majčicom.

Evo ih onako kako ih se sjećam.

Ante je rekao novinarima da neće tražiti nikakvu odštetu od Haškog suda

za boravak u zatvoru, nego da želi ići dalje u životu.  SVE  JE  TO

''PUSTIO''  IZ  SRCA.

Ante je na slici koju sam vidio u novinama klečao negdje pred raspelom u

nekoj crkvi, zajedno s Mladenom Markačom.  Ali  nije klečao na

pripremljenoj drvenoj klečaonici nego dolje na podu.

ZNAM  I  ZAŠTO,  ZNAM  TAJ  OSJEĆAJ.  ŽELIO  JE  BITI  ČIM  VIŠE

PONIZAN.

ANTE  JE  NAPRAVIO  ZAVJET  S  DRAGOM  NAŠOM  NEBESKOM

MAJČICOM  O  SVOJEM  OSLOBOĐENJU.  I  ISPUNIO  GA,  MAKAR  SU

GA  TU  NEDJELJU  ZVALI  NA  SVE  STRANE.

I prvi put sam u komentaru novinara o tom događaju, prisustvovanju

Ante Gotovine na misi u Mariji Bistrici, KOMENTARU  NEKOG  VJERSKOG

DOGAĐAJA  ILI  TRENUTKA,  osjetio pravi mir, ali i neku sjetu,  DA  JE

ANTI  DJEVICA  MARIJA  ZAPRAVO  ZNAČILA  NAJVIŠE  KADA  SE

NALAZIO  U  ZATVORU  U  HAGU.

I  TO  JE  BILA  PRAVA  ISTINA.

A  ANTE  OVIH  DANA  ŠALJE  I  GOVORI  SAMO  PORUKE  MIRA,

OPROSTA.

NE  BI  ON  TO  MOGAO  SAM,  PO  LJUDSKI.  OSJETILO  BI  SE  DA

NIJE  ISKRENO.

OVAKO,  ANTE  JE  MENI  PONOVNO  JEDAN  DOKAZ  BOŽJE

PRISUTNOSTI  OVDJE  NA  ZEMLJI.

TU  SAM  JA  VIDIO  GOSPODINA  I  O  NJEGOVOM  POSTOJANJU

PONOVNO  NE  TREBAM  VIŠE  DOKAZA.

BLAGOSLOVI  GOSPODINE  SVA  PONIZNA

SRCA!

SMILUJ  SE  GOSPODINE  SVIMA  ONIMA

ČIJA  SU  SRCA  OHOLA!

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODINE  U  VIJEKE,  I  TVOJ  OTAC,  BOG

OTAC,  I  VAŠ  DUH  SVETI.

I  ČAST  I  SLAVA  DJEVICI  MARIJI,  NAŠOJ  NEBESKOJ  MAJČICI.