Četvrtak, 24.01.2013.g.

Od danas u jutro stavio sam u svoje svakodnevne molitve i jednog Ivana,

dvije godine su mu.

I njegovu obitelj.

Ušao sam u jednu trgovinu u kojoj radi jedna draga žena, na putu

učvršćenja svoje vjere. I vidim ju da je nekako žalosna.

Pa ju upitam da zašto je žalosna. A ona me pogleda i kaže da nije

žalosna. Ja opet, da možda i nije ali su joj žalosne oči a one su

''OGLEDALO  DUŠE'', da nije možda nešto s njezinom djecom.

A ona kaže da su joj djeca dobro, ali da je ona stvarno žalosna zato jer u

mislima ''nosi'' jednu situaciju, naime to jutro je razgovarala s jednim

radnim kolegom koji je jučer odveo svoga sina, malog Ivana, koji tek ima

dvije godine, hitno u Zagreb.

Mali je prije dva dana počeo povraćati, nije mu bilo dobro i onda je hitno

odvezen u Zagreb. Tamo su mu otkrili da ima tumor na mozgu i da hitno

mora na operaciju.

I da je zbog toga tako žalosna.

A ja sam samo prokomentirao da je to sada velika kušnja za roditelje,

kako sve to shvatiti i prihvatiti.

Da mnogi u tim situacijama okrive sve oko sebe, pa i sebe, i Boga, za to

što se takva situacija dogodila.

Rekao sam joj da je Gospodin iz nekog razloga stavio roditelje i tu obitelj

na kušnju.

I  DA  SU  BOŽJI  RAZLOZI  I  BOŽJE  VIĐENJE  STVARI  ČESTO

NAMA  LJUDIMA  NESHVATLJIVI.

JER  BOG  GLEDA  NAŠ  VJEČNI  ŽIVOT  I  SPASENJE  A  MI  LJUDI

GLEDAMO  SAMO  NAŠ  OVOZEMALJSKI  ŽIVOT.

A što se tiče djece,  ONA  NISU  NAŠA,  DJECA  SU  BOŽJI  DAR  NAMA

RODITELJIMA.

TO  JE  BONUS  MUŽU  I  ŽENI  U  NJIHOVOM  ZAJEDNIČKOM

ŽIVOTU.

NO,  MI  SE  RODITELJI  TOLIKO  OD  SAMOG  POČETKA  VEŽEMO  ZA

TU  DJECU,  DA  ONA  POSTAJU  NERASKIDIVI  DIO  NAŠIH  ŽIVOTA,

ČVRSTO  SE  VEŽEMO  UZ  NJIH,  ČESTO  SE  NE  ŽELIMO  NIKADA

OD  NJIH  RASTATI,  SMATRAMO  IH  SVOJOM  SVOJINOM,

PODREĐUJEMO  IM  SVOJE  ŽIVOTE  I  ŽELIMO  DA  ONI  PODREDE

SVOJE  ŽIVOTE  NAMA.

A  SVE  TO  JEDNOSTAVNO  NE  IDE.

DJECA  SU  BOŽJI  DAR,  NJIH  SMO  OD  GOSPODINA  DOBILI,  I

GOSPODIN  IH  OD  NAS  MOŽE  UZETI  KADA  GOD  HOĆE.

U  KRAJNJEM  SLUČAJU,  PREDVIĐEN  IM  JE  SVAKAKO  ODLAZAK

OD  NAS  KADA  SKLOPE  SVOJE  BRAKOVE… ''I  ČOVJEK  ĆE

NAPUSTITI  SVOJE  RODITELJE…''

Pa sam joj ispričao priču,  U  KOJOJ  SAM  TO  NAUČIO,  o jednom

događaju kada sam bio na seminaru duhovne obnove kod fra Linića u

Taboru.

Tokom seminara je preda mnom sjedio jedan čovjek, srednjih godina,

bilo je u njemu dva metra visine. Nisam mogao a da ga ne zamijetim kad

bi ustao.

I nekako mi baš nije ''sjedalo'' što on tu radi.

A zadnji dan, kada su bila svjedočenja onih koji su imali nešto za prenijeti

svima nama, što im se lijepoga dogodilo u životu s Gospodinom, digao se

on i otišao na podij, za govornicu.

I ispričao dirljivu priču o tome kako se sa suprugom upoznao, crkveno su

se vjenčali, dobili su sina, bilo je sve u redu,  kad  je  jednog  dana,

nekom  tragedijom  za koju nisam shvatio kakva je bila,  njihov  sinčić

poginuo  u  nekoj  nesreći.

Od  toga  dana, svjedočio taj čovjek jecajući pred svima nama, njemu se

srušio svijet… UOPĆE  SI  TAKO  NEŠTO  NE  MOGU  ZAMISLITI  KAKO

BI  JA  REAGIRAO  DA  SE  TO  MENI  DOGODILO…

Zamrzio je ženu, zamrzio je Boga, zamrzio je sebe… zašto je Bog to

dopustio, zašto njegova žena i on nisu nešto tu učinili, bolje pazili…

Rekao je da je to trajalo nekoliko godina… izjedalo ga je to iznutra, i

njega i obitelj.

I pokušao se ponovno pomiriti s Bogom, i došao na jedan seminar tu u

Tabor,  i  tada  je odjednom shvatio…

TAJ  SIN  KOJEG  JE  IZGUBIO  ZAPRAVO  NIJE  BIO  NJEGOV.  PA

GA  TAKO  NIJE  NI  MOGAO  IZGUBITI.

TO  JE  BIO  DAR  BOŽJI  KOJEG  JE  GOSPODIN  DAO  NJEMU  I

NJEGOVOJ  SUPRUZI.  ON  JE  I   DALJE  OSTAO  BOŽJI,  SAMO  GA

JE  NJIMA  DAO  NA  KORIŠTENJE  I  DA  IM  ULJEPŠA  ŽIVOT,  DA

SPOZNAJU  RODITELJSTVO…

I  GOSPODIN  GA  JE  PONOVNO  UZEO  K  SEBI,  KADA  I  KAKO  JE

HTIO.

I rekao je taj dragi čovjek, da mu je nakon toga sve postalo jasno, sve je

sjelo na svoje mjesto.

Pomirio se i s Gospodinom, i sa sobom, i sa svojom suprugom, imali su

još djece, a za svojeg dragog sinčića  JE  SHVATIO  I  PRIHVATIO

KAKO  JE  NJEMU  SADA  PREKRASNO,  ON  JE  SA  GOSPODINOM  I

ANĐELIMA,  RADOSTAN.  ON  JE  KOD  SVOJEG  PRAVOG,  NEBESKOG

OCA.

Od tada je i meni puno stvari u odnosu između roditelja i djece postalo

jasnije.

I kaže mi ta žena da se to njoj dogodi s djetetom, da je tako bolesno, da

bi se i ona ljutila na Boga.

ZAŠTO  ON  TO  DOPUŠTA,  DA  TAKO  MALI  PATE,  NE  MOGU  SI

SAMI  POMOĆI…

A ja sam joj rekao da Gospodin Bog malo drugačije gleda na nas. I na

našu djecu, i na naše patnje, itd.

ON  TO  GLEDA  KROZ  PRIZMU  NAŠEG

VJEČNOG  SPASENJA  KOJE  BI  ŽIVOTOM

NA  ZEMLJI  TREBALI  ZASLUŽITI.

ODGOVORITI  SVIM  KUŠNJAMA,

PREBRODITI  IH,  PRONAĆI  U  NJIMA

ONO  ŠTO  NAM  JE  GOSPODIN  BOG

HTIO  REĆI,  DA  GA  PRIBLIŽIMO  SEBI,

STAVIMO  GA  U  SVOJE  SRCE,  U  SVOJE

MISLI,  I  JEDNOM  ZAUVIJEK  MU

PRIZNAMO  DA  NAM  JE  ON  PRVI  U

ŽIVOTU.

JER  SHVATIMO,  U  TAKVIM

SLUČAJEVIMA,  KOLIKO  SMO  MI  LJUDI

MALI  I  NEMOĆNI.

A  GOSPODIN  SVE  ISCJELJUJE,  SVE

RANE,  I  KADA  GA  PUSTIMO  U  SVOJ

ŽIVOT  KROZ  TAKVE  KUŠNJE,  ON  JE

MELEM  ZA  NAŠE  RANE,  MI  POSTAJEMO

NJEGOVI,  I  TAKO  DOLAZIMO   DO

VJEČNOG  ŽIVOTA  U  NJEGOVOM

KRALJEVSTVU.

A  DJECA,  LJUDI  OKO  NAS  KOJE  PRIJE  ILI  KASNIJE  UZME  K

SEBI…  PA  NJIMA  JE  PUNO  LJEPŠE  GORE  KOD  NJEGA  NEGO  U

OVOM  NAŠEM  ZEMALJSKOM  ŽIVOTU.  AKO  SU  ŽIVJELI  PO

NJEGOVIM  ZAPOVIJEDIMA  I  VRŠILI  NJEGOVU  VOLJU.

POGOTOVO  DJECA,  ZA  NJIH  JE

GOSPODIN  ISUS  REKAO  U  BIBLIJI  DA

IH  PUŠTAJU  K  NJEMU  JER  JE  NJIHOVO

KRALJEVSTVO  NEBESKO.

PROBLEM  JE  SAMO  U  NAMA  LJUDIMA,  NAŠOJ  SEBIČNOSTI,  U

KOJOJ  ŽELIMO  DA  SE  MI  OSJEĆAMO  DOBRO.

JER  AKO  VJERUJEŠ  U  GOSPODINA

BOGA  I  NJEGOVO  KRALJEVSTVO,  ONDA

ĆEŠ LAKO  PRIHVATITI  DA  JE  SVAKOM

DJETETU  GORE  PUNO,  PUNO  LJEPŠE

NEGO  OVDJE  NA  ZEMLJI.

AKO  PAK  U  GOSPODINA  BOGA  NE

VJERUJEŠ,  ONDA  ĆE  TI  BITI  TEŠKO,

PRETEŠKO.

Pa sam joj ispričao kako sam napisao i jedno pismo dragim roditeljima

jednog dragog dečka, 4 godine, koji su  izgubili to svoje dijete radi

bolesti, da neka ne tuguju, da je sada dragom njihovom sinu puno ljepše

nego bi mu bilo s njima, da je njihov mali anđeo sada gore na nebu, s

drugim anđelima i s Gospodinom i da se moli za njih. Nisam im se

predstavio, samo sam im pismo poslao nepotpisano.

A to sam im napisao zato jer sam se tako

osjećao, osjećao sam da mi Gospodin daje

za spoznati da im to napišem, da ih nekako

utješim.

Ne sa nekom praznom utjehom nego

istinitom spoznajom o tome  kako je

njihovom anđelu sada lijepo.

I da uvijek plačem kada se sjetim toga pisma. Ali,  SUZE  RADOSTI

BOŽJE,  KAD  SHVATIŠ  I  VJERUJEŠ  DA  JE  TO  STVARNO  TAKO.

Pa su mi ponovno krenule suze. Zaplakala je sa mnom i ta draga žena.

Morala je ići i po maramice, jer ju mušterije baš i ne bi shvatile kada bi ih

dočekala suznih očiju. Srećom, Gospodin se za to pobrinuo, te minute

smo bili sami u trgovini.

A ja sam se samo smješkao,  OSJEĆAO  SAM  DA  SE  GOSPODIN

OPET  NA  NEKI  NAČIN  PROSLAVLJA.

I  ODMAH  MI  JE  DOŠLA  POTVRDA  TOGA,  KADA  SAM  ODLAZIO

IZ  DUĆANA  I  REKAO  TOJ  DRAGOJ  ŽENI  DA  ĆU  JA  URADITI

ONO  ŠTO  JEDINO  MOGU,  DA  ĆU  SE  MOLITI  ZA  DRAGOG

IVANA  I  NJEGOVU  OBITELJ.

ŽENA  ME  POGLEDALA  ZAMIŠLJENIM  POGLEDOM  I  REKLA  DA  ĆE

SE  I  ONA  ZA  NJEGA  MOLITI.

TO  NISU  BILE  PRAZNE  RIJEČI,  TO  JE  BILA  ČVRSTA  ODLUKA.

JA  SAM  SE  SAMO  U  SEBI  NASMIJAO.

GOSPODIN  SE  OPET  PROSLAVIO.

O  PREMILI,  PREDRAGI  MOJ

GOSPODINE,  SMILUJ  SE  RODITELJIMA

MALOG  IVANA,  DAJ  DA SHVATE  I

PRIHVATE  TVOJU   VOLJU  ZA  OVE

SADAŠNJE  NJIHOVE  TRENUTKE!

NEKA  IZ  TVOJ  DUH  SVETI  ISPUNI,

OJAČA  I  VODI  U  SVIM  TIM  KUŠNJAMA.

ZA  MALOG  IVANA  TE  NAM  ŠTO

POSEBNO  MOLITI,  ZNAM  DA  JE  ON

SADA  U  TVOJEM  KRILU,  U  TVOJIM

RUKAMA  TAMO  GDJE  SE  NALAZI  U

BOLNICI.

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODINE  U  VIJEKE,  I  TVOJ  OTAC,  BOG

OTAC  I  VAŠ  DUH  SVETI  U  VIJEKE.

I  ČAST  I  SLAVA DJEVICI  MARIJI,  NAŠOJ  NEBESKOJ  MAJČICI.