Ponedjeljak, 23.04.2012.g.

OHOLOST,  OHOLOST!  PONIZNOST,  PONIZNOST!  Kako li se ta dva osjećaja, ta dva stanja moje duše, bore u meni. Zli napada pa napada! I ne bira.

Kako li je samo lukav taj  ZLI  i ti njegovi duhovi! Kako li samo zna gdje smo mi ljudi ''najtanji''!

Ali, tu su i dobri duhovi.  TU  JE  MOJ  ANĐEO  ČUVAR!

I uvijek, na svakoj misi, kod ispovijedi na početku mise, ja Gospodinu priznam svoje nesavršenstvo, svoje grješnost radi moje oholosti, licemjerja, neumjerenosti. Ima i drugih grijeha, ali ovi su tako česti, tako me zli ''dere'' po njima, da ih stalno osjećam.

I tako neki dan na misi sam imao ponovno razgovor s Gospodinom, predajući mu ove moje grijehe i moleći Ga da se ja u svemu tome smanjujem  A  ON  DA  RASTE.

MOLIO  SAM  GA  DA  POSTANEM  ŠTO  PONIZNIJI,  DA  ME  RIJEŠI,

KOJE LI  RIJEČI,  NEPONIZNOSTI, OHOLOSTI  DA  SAM  NETKO  I

NEŠTO,  LICEMJERJA  U  RAZNIM  OBLICIMA.

A  On mi pošalje u misli jednu situaciju u kojoj sam se našao prije 10-tak dana.

Moj brat oženio je jednu ženu, romkinju.  I  ZAČAS,  KADA  GOD  BI  NETKO  REKAO  OVAKVU  REČENICU,  ZLI  BI  U  NAS  USAĐIVAO  OHOLOST  I   LICEMJERJE.  TAKVI  SMO  MI  LJUDI.  MI  SMO  NEŠTO  A  ROMI  SU  PUNO  MANJI  U  NAŠIM  OČIMA!

A ja sam zahvaljivao Gospodinu što je tu dragu ženu poslao u život mojega brata.  ONA  MU  JE  NAJVJEROJATNIJE  SPASILA  ŽIVOT.  I  OVOZEMALJSKI  I  ONOZEMALJSKI!

Prije dvadesetak godina brat je otišao na služenje vojnog roka i tamo izgubio nogu. Visoko pri kuku. Jedva je ostao živ. Po rehabilitaciji se nadao da će s nekom protezom ponovno imati neki normalan život i da se to tako neće vidjeti da je bogalj i invalid.  TO  JE  NEGDJE  JAKO  TEŽAK  OSJEĆAJ!

No, pošto mu je od noge ostalo samo nekoliko centimetara kosti, nikakva proteza tu nije mogla pomoći.

Pa je brat ''pukao''. Počeo piti i uništavati se i  iznutra i izvana. Ja sam pokušao pomoći koliko sam mogao. I svi mi drugi,  kako god smo mogli, onako po našim ljudskim mjerilima.

I ''lijepile'' se i neke djevojke za njega misleći da će imati veliku vojnu penziju ili slično. No, brat to nije dobio. Nikakvu odštetu, nikakvu veliku mirovinu. Jer je kao nastradao svojom krivicom. Tek je dobio invalidninu kao i svaki drugi čovjek, ništa posebno.

I uz sav naš trud, brat je propadao. Sve dok jednog dana nije u nekoj krčmi susreo jednu konobaricu, romkinju.

NIJE  ONA  U  NJEMU  GLEDALA  NITI  INVALIDA,  NITI  PENZIJU,  NITI  PIJANICU.  ONA  JE  U  NJEMU  VIDJELA  ČOVJEKA  U  KOJEG   SE  ZALJUBILA  I  S  KOJIM  JE  ŽELJELA  PROVESTI  ŽIVOT.

I tako su oni krenuli. Brat je prestao piti i doveo ju je doma. Sredina u kojoj mi živimo ima prema Romima loš odnos.  OHOLOSTI  I  LICEMJERJA.  I najobičniji naš čovjek smatra se boljim od svakog Roma.

I moja obitelj nije tu dragu ženu prihvaćala. Možda ne toliko riječima koliko djelima i ponašanjem.

O  KOJEG  LI  LJUDSKOG  LICEMJERJA  I  OHOLOSTI!

Ja nisam toliko ima s tim brige. Ja sam tu dragu ženu gledao kao osobu koja je spasila život mojemu bratu, koja ga voli takvog kakav je i ako je njemu bila dobra, a bila mu je, onda sam ju i ja prihvatio kao svoju i nikada ju nisam drugačije gledao.

Oženili su se, Gospodin im je podario i troje prekrasne dječice.

A  PODARIO  IM  JE  I  ONO  ŠTO  MNOGE

OBITELJI  DANAS  NEMAJU.  MEĐUSOBNU

LJUBAV I  POŠTOVANJE.

I nastavili su živjeti. Žive u siromaštvu, jedva spajaju kraj s krajem.

ALI,  I  BRAT  I  ŠOGORICA  SE  SMIJU,

NJIHOVA  DJECA  SE  SMIJU.  KADA  IM  JE

TEŠKO  ONDA  PLAČU,  ALI  RIJETKO  ZA  TO

OKRIVLJUJU  DRUGE.

I ja im često znam pričati o Gospodinu. I vidim da i oni u Njemu rastu.

A šogoričin otac je prije neki mjesec obolio od raka. Bio je i u bolnici pa su ga vratili doma jer da mu više nema spasa s obzirom da se rak proširio.

Tako, to me dosta pogodilo, jer možda da su imali novaca, bilo bi se našlo neko liječenje. Tko zna? Ovako, njezin otac je doma čekao smrt.

I sve do tih trenutaka ja nisam imao nikakvog dojma oko toga da li Romi, i koliko,  imaju  vjere  u  TROJEDINOGA  BOGA. Da li se krste, idu na Prvu pričest i Svetu potvrdu, da li idu u crkvu na mise, itd.

Ja sam se počeo moliti svaki dan za njezinog oca. Pa sam ju pitao da li je njezin otac kršten u crkvi. Ona mi je rekla da je. Malo me to iznenadilo pa sam joj rekao da super, da neka onda ide kod svećenika neka mu dadne  BOLESNIČKO  POMAZANJE.  Da je to jedan od  SVETIH  SAKRAMENATA  kojeg  nam je Gospodin ostavio kako bi si pomogli u takvim situacijama, kada je čovjek teško bolestan.

Na žalost, u našem kraju se uvriježilo mišljenje da se taj sakrament treba koristiti samo onda kada je netko blizu smrti, kad svaki čas treba umrijeti. No, taj sakrament se koristi u svim situacijama kada je čovjek u teškoj bolesti.  Preporuka je nekih dva puta na godinu, svakih šest mjeseci.

No, rekao mi je brat da je to taj njegov bolesni tast odbio, da nije baš u vjeri i da ne ide u crkvu na mise.

Bilo mi je to žao i stalno me ''kopkalo'' da i ja odem jedanput do tog čovjeka i da o tome popričam s njim. Oni žive u udaljenom mjestu pa nisam nikad otišao. Možda je tako bilo i najbolje. Gospodin zna. No, nekoliko dana prije smrti, ipak je brat tražio svećenika koji je došao i dao tom čovjeku na samrti bolesničko pomazanje. Tako mi je rekao.

I sada zapravo dolaze ti trenuci koji su mi ''došli'' u misli na misi u crkvi.

Čovjek je umro te smo supruga i ja otišli na sprovod.

Dovezli smo se na groblje, pred grobnu kuću. A tamo je bilo sve puno ljudi i djece. Sve Romi.  Nisam mogao vjerovati da je toliko ljudi, Roma, koje dosta ljudi iz moje sredine smatram niže vrijednim ljudima, došlo na jedan crkveni, katolički sprovod.

I svećenik, molitva, i sve drugo što uz sprovod ide.

I  SVI  TI  LJUDI  SU  BOŽJA  DJECA.  I  SVE  NJIH  GOSPODIN  VOLI.  I  RADI   SVIH  NJIH  JE  DOŠAO,  BIO  MUČEN  I  RAZAPET.  I  RADI  SVIH  NJIH  JE  USKRSNUO.

I ja sam se tako lijepo osjećao na tom sprovodu!  Za mene je to

bila  BOŽJA  SLAVA  NA  DJELU!  GOSPODIN  I  NJEGOVI

ANĐELI  SU  BILI  TAMO  SA  SVIMA  NAMA.

I  SVI  SMO  SE  MI  TAMO  MOLILI  GOSPODINU  DA  BUDE  MILOSTIV  PREMA  DUŠI  POKOJNIKA.

I  DA  JE  NJEGOVI  ANĐELI  ODNESU  PRED   NJEGOVO  LICE.

Ona prva nelagoda, kako će to biti, brzo je nestala.  TO  SU  BILI  ONI  OSTACI  OHOLOSTI  KOJA  JE  JOŠ  U  MENI.  Ali, začas sam se počeo prekrasno osjećati. Kada sam vidio te obične ljude kako doživljavaju život.

ONAKO  KAKO  IM  GA  GOSPODIN  NOSI.

NJIHOVE  KUĆE  SU  MALE I  TROŠNE.

NJIHOVA  DJECA ISTO  IDU  U  ŠKOLE,  ALI  I  PROSE  PO

KUĆAMA.

MNOGI  OD  NJIH  POKUŠAVAJU  RADITI  PO  FIRMAMA,  ALI

I  KOPAJU  PO  SMEĆU,  SKUPLJAJU  STARO  ŽELJEZO  I

PRODAJU  GA  DA  ZARADE  ZA  ŽIVOT.

I  NEKI  OD  NJIH  KRADU.  ALI  NIKADA  NISAM  ČUO  DA  JE

NEKI  ROM  UKRAO  NEKU  FIRMU,  DA  JE  UNIŠTIO  NEKO

PODUZEĆE.

NE, NIJE, ALI  SE  MI  SVI  SMATRAMO  BOLJIMA  OD  NJIH.

ALI  TI  ROMI  SE  SMIJU  I  PLAČU  OD  SRCA.  UZIMAJU

ŽIVOT  KAKAV  IM  JE  GOSPODIN  DAO.  BORE  SE  I

SNALAZE  KAKO  ZNAJU  I  UMIJU.

NO,  IMAJU  JEDNU  MANU.  JEDNU

VELIKU  MANU.

ŠTO  U  SVIMA  NAMA  OSTALIMA

IZAZIVAJU  OGROMNE  NAPADE

OHOLOSTI  I  LICEMJERJA.

To mi je Gospodin htio poručiti u onim trenucima na misi, kada sam Ga molio da me riješi ''neponiznosti''.

DA  AKO  SE  BUDEM  S  NJIMA  OSJEĆAO  DOBRO,  MIRNO,

ZADOVOLJNO,  AKO  SE  PREMA  NJIMA  NE   BUDEM  OSJEĆAO

NADMOĆNO,  OSUĐUJUĆE,  DA  ĆU  RASTI  U  PONIZNOSTI.

JER  SVI  SMO  MI  NJEGOVA  DJECA.  I  JA  I  ROMI.  SAMO  ŠTO  MI

OSTALI  MISLIMO  DA  SMO  BOLJI  OD  ROMA  I  BLIŽI  GOSPODINU.

HA,  NE  ZNAM  BAŠ.  SVE  TO  ŠTO  SAM  DOŽIVIO  TAJ  DAN  U

MENI  JE  RAZVILO  MISLI  DA  SU  TI  LJUDI  IZNAD  NAS  A  NE  MI

IZNAD  NJIH.

U  GOSPODINOVIM  OČIMA.  A  TO  JE

NAJBITNIJE,  KAKVI  SMO  U

GOSPODINOVIM  OČIMA.

GOSPODINE,  DAJ  DA  RASTEM  U  TVOJIM

OČIMA,  SNIZUJUĆI  SE  U  SVOJIM

OČIMA  I  OČIMA  MOJE  OKOLINE!

BLAGOSLOVLJEN  TI   GOSPODINE  U  VIJEKE!