Petak, 07.12.2012.g.

KAKO  SU   PREKRASNE  TE  JUTARNJE

MISE  U  6.00  SATI,  MISE  ZORNICE!

Ljudi   se  skupljaju  od  5.00  sati  sa  svih  strana, onako ''zabundani'',

sneni,  sjedaju  u klupe  u crkvi i odmah se mole, pojedinačno pa onda

svi zajedno.

A poslije mise je pred crkvom sve puno razgovora, radosti.

TAKO  JE  LIJEPO  POČETI  DAN  SA

GOSPODINOM…

DOĐEŠ  K  NJEMU  NA  SASTANAK,  KAŽEŠ

MU  ŠTO  TE  MUČI,  ZAHVALIŠ   MU  ZA

ONO  ŠTO  JE  DOBRO,  MOŽDA  MU  SE

MALO  POJADAŠ,  PA  MALO  OSLUHNEŠ

DA  LI  TI  ON  IMA  ŠTO   ZA  REĆI…

I  KRENEŠ  DALJE  U  SVE  ONE  PROBLEME

KOJE  TREBAŠ  RIJEŠITI…  NEĆE  TI  IH

NITKO  DRUGI,  ZNAŠ  TO…  ALI  SADA

ZNAŠ  DA  JE  S  TOBOM  I  ON,

GOSPODIN,  I  DA  ĆE  SVE  DOBRO

ZAVRŠITI,  PRIJE  ILI  KASNIJE…

A  ŠTO  DA  ČOVJEK  VIŠE  POŽELI!

A današnja misa mi je počela prekrasno. Prvo mi je sestra, koja se vratila

iz Kanade da zauvijek nastavi živjeti u Ivancu, sada još kod mene stanuje,

razveselila jučerašnju večer s informacijom da bi i ona sa mnom ujutro

išla na misu zornicu.

Malo sam se iznenadio, jer ona ima svoj put s Gospodinom, ali sam bio

presretan što je tako odlučila.  IMA  SE  ZA  ŠTO  MOLITI…

Jadna, morala se dići u 4.00  sata, jer joj treba neko vrijeme da dođe k

sebi, kava i to.

A drugo, razveselila me pomisao, i to sam joj rekao, da će prva osoba

koju ćemo u crkvi ugledati, koja najčešće prva dođe pred crkvu, i zajedno

sa zvonarkom  i  našom voditeljicom molitvene zajednice, uđe u crkvu,

BITI  NAŠA  MAMA.

One onda odu u sakristiju a ona ostaje sam  sjediti u crkvi, dok ne dođu i

ostali vjernici.

Tako je i bilo. Mi smo došli, ušli u crkvu i ugledali jedinu osobu u crkvi

kako sjedi u klupi.

NAŠA  MAMA.

A nismo joj javili da ćemo oboje, sestra i ja, doći u crkvu na misu. Htjeli

smo ju, pogotovo sestra, da ju iznenadimo.

Tako je i bilo.

Sjeli smo iza nje i onda ju je sestra odostraga poljubila u kosu.

Koje je to iznenađenje bilo!

Kako su se ljudi skupljali i crkva se punila, mene su počeli obuzimati

prekrasni osjećaji.

IMAO  SAM  OSJEĆAJ  DA  SMO  SE  VRATILI  40  I  VIŠE GODINA  U

PROŠLOST.  MAMA  JE  MENE  I  SESTRU  ''NATJERALA''  DA

MORAMO  DOĆI  S  NJOM  NA  MISU,  DA  MORAMO  BITI  DOBRI.

A  MI  SMO  SVE  TO  POSLUŠALI,  SJELI  IZA  NJE,  I  PAZILI  DA

BUDEMO  DOBRI,  DA  NE  BUDEMO  NEMIRNI,   JER  NAM  JE

OBEĆALA  DA  ĆE  NAM  NEŠTO  KUPITI  POSLIJE  MISE.

A  JA  I  SESTRA  TO  NIKADA  NISMO

DOŽIVJELI… KADA  JE  ONA  IMALA  TRI   GODINE  A  JA

ČETIRI,  RASTAVA  NAŠIH  RODITELJA  NAS  JE  RAZDVOJILA.  ONA

JE  OTIŠLA  S  MAMOM  U  AUSTRIJI  A  JA  SAM  OSTAO  S  TATOM.

I  EVO  BOŽJE  SLAVE,  TU  JA  VIDIM

GOSPODINA  ŽIVOGA,  RADI  TOGA  MENI

NITKO  VIŠE  NE  TREBA  PRIČATI  DA  ON

POSTOJI.

TAKVI  TRENUCI  RADOSTI  KOJE  SMO

TAMO  SVO  TROJE  OSJETILI  MOŽE  SAMO

GOSPODIN  OSMISLITI  I  PRIREDITI.  I

nema  novaca  za  koji  bi  ih  mijenjao.

I  OBJE  SU  TO  POSLIJE  MISE  REKLE  DA  SU  SE  TAKO  SLIČNO  I

ONE  OSJEĆALE.

KAKO  JE  KRATAK  NAŠ  OVOZEMALJSKI  ŽIVOT  A  MI  LJUDI  BI  U

NJEMU  HTJELI  DA  NAM  SVAKI  TRENUTAK  BUDE  LIJEPI…

A  NE  MOŽE  BITI,  GOSPODIN  NAM

DADNE  I  MANJE  DOBRE  TRENUTKE,  ALI

I  ONE  PREKRASNE,  KAO  OVAJ

JUTROŠNJI,  KOJI  ONDA  RASVIJETLI

SVE  ONE  MANJE  DOBRE.

I  TO  ZATO,  JER  NAM  JE  RASVIJETLIO

SRCE.

A  SVE  ONO  LIJEPO,  KADA  ĆE  BITI  SAMO  LIJEPO,  GOSPODIN

NAM  JE  PRIPREMIO  U  SVOJEM  KRALJEVSTVU,  VJEČNO.

MOŽEMO  LI  BAREM  MALO  RAZUMJETI

ZNAČENJE  RIJEČI  ''VJEČNO''?!

A  BRINEMO  SE  ZA  NEKE  MANJE  DOBRE  TRENUTKE  KOJI  NAM

SE  DAGAĐAJU  GODINU,  DVIJE  ILI  DESET.

PA  TO  PROĐE  KAO  SAN.  SADA  SI  MLAD…  I  ZA  ČAS  SI  STAR.

ČEMU  SE  ONDA  BRINUTI  ZA  OVOZEMALJSKO…  SVE  ĆEMO  IMATI

ŠTO  ĆEMO  TREBATI.

I  IMAMO.  SIGURAN  SAM  DA  TO  IMA  SVATKO  OD  NAS.

DRUGO  JE  PITANJE  DA  LI  IMAMO  SVE  ONO  ŠTO  BI  ŽELJELI.

ALI  TO  JE  ONDA  PO  NAŠEM  LJUDSKOM  OČEKIVANJU  A  NE  PO

POTREBI,  PO  BOŽJOJ  VOLJI  ZA  NAŠ  ŽIVOT.

I  SAMO  TO  TAKO  TREBA  PRIHVATITI.

A  BEZ  DUHOVNIH  ORUĐA  KOJE  NAM  JE  GOSPODIN  OSTAVIO

DA  NAM  POMOGNU  U  KUŠNJAMA,  MISA,  ISPOVIJED,  PRIČEST,

MOLITVA,  BIBLIJA,  DJELA  MILOSRĐA,  ITD.,  NEĆEMO  USPJETI.

ONA  NAS  JEDINO  DOVODE  DO  GOSPODINA  I  JAČAJU  U  NJEMU.

A  SAMO  S  GOSPODINOM  MOŽEMO  U  PREKRASNI  VJEČNI  ŽIVOT

U  NJEGOVOM  KRALJEVSTVU.

Drug situacija koja me dirnula na današnjoj misi zornici bilo je čitanje iz

Evanđelja, zapravo jedna rečenica.

Čitanje je bilo o tome kako je Gospodin ozdravio dva slijepca.

A  POSEBNO  ME  POGODILA  REČENICA  KOJU  SAM  PUNO  PUTA

PROČITAO  A  NISAM  NA  NJU OBRAĆAO  PAŽNJU.

I  KOJU  SAM  I  DRUGIMA  GOVORIO,  VJERUJUĆI  U  NJEZINO

ZNAČENJE,  A  NISAM  ZNA  OD  KUDA  MI.

Dva slijepca su pristupila u kuću gdje je boravio  Gospodin  Isus i molila

su Ga da ih ozdravi.

On im je kazao:  ''VJERUJETE  LI  DA

MOGU  TO  UČINITI?''

VJERUJETE  LI  DA  VAM  GOSPODIN  ISUS

MOŽE  RIJEŠITI  SVE  PROBLEME!?

I u tom trenutku sam se sjetio da sam slično takvo pitanje ja uputio

jednoj dragoj sestri u vjeri, obraćenici, prije nekoliko šest mjeseci kada

mi je ispričala da izgleda ima neki tumor, izgleda da ne baš dobri, i da

mora odmah na operaciju da joj odstrane taj dio tijela.

A ja sam nekako osjećao da bi  se  to  sve  skupa  moglo riješiti i bez

operacije, da bi tumor do operacije mogao nekako nestati ili da bi se to

sve trebalo nekako drugačije riješiti a ne da njoj odrežu taj dio tijela koji

su joj trebali odrezati.

UPITAO  SAM  JU  DA  DALI  ONA  VJERUJE  DA  JU  GOSPODIN  ISUS

MOŽE  OZDRAVITI  BEZ  OPERACIJE!?

JA  SAM  TO  VJEROVAO,  JEDNOSTAVNO  SAM  TAKO  OSJEĆAO,  NE

BI  MOGAO  OBJASNITI  ZAŠTO.

A ta draga sestra u vjeri me samo pogledala, širom otvorila oči, nije

uopće o tome razmišljala, i jedno vrijem je tražila u mislima, a vjerojatno

i u srcu, riječi kojima bi mi odgovorila.

I onda, nakon toga da si je nekoliko puta ''uzela'' zraka, ona mi kaže da

ona to nekako ne vjeruje, da jednostavno ne zna što misliti, da o tome

tako nije razmišljala.

Ja sam joj rekao da ja sigurno u to vjerujem, i da ću se za to moliti, ali da

i ona mora dobiti bitku sa svojom nevjerom jer Gospodin ne dolazi tamo

kamo ga ne zovu i gdje Ga neće.

I  VODILA  JE  TA  DRAGA  SESTRA  U  VJERI  VELIKU  DUHOVNU

BITKU  SAMA  SA  SOBOM  I  NAPASTIMA  ZLOGA  KOJI  JU  JE  HTIO

OSTAVITI  U  STANJU  STRAHA,  NEVJERE,  NEMIRA  OD  BOLESTI  I

NJEZINIH  POSLJEDICA.

DRAGA  SESTRA  JE  USPJELA.  OPERACIJA  JE  BILA  ALI  TAJ  DIO

TIJELA  JOJ  JE  OSTAO  DA  VRŠI  I  DALJE  SVOJU  PUNU  FUNKCIJU.

KAKO  JE  TA  DRAGA  SESTRA  U  VJERI  DOBILA  TAJ  DUHOVNI,

BOJ,  U  KOJEM  OBIMU,  DA  LI  JE  ČVRSTO  POVJEROVALA  DA  JU

GOSPODIN  ISUS  MOŽE  OZDRAVITI,  TO  NE  ZNAM.

TO  JEDINO  ONA  ZNA  I  TO  ONA  NOSI  U  SEBI.

NO,  OVA  REČENICA  GOSPODINA  ISUSA  IZ  EVANĐELJA  IDE

SVAKOGA  OD  NAS,  U  SVAKOJ  KUŠNJI,  U  SVAKOM  PROBLEMU

KOJEG  IMAMO  U  ŽIVOTU.

''VJERUJETE  LI  DA  MOGU  TO  UČINITI?''

GOSPODINE  ISUSE  KRISTE,  PREDRAGI

MOJ  GOSPODINE,  JA  VJERUJEM.

MOLIM  TE  PREDRAGI  NAŠ  SPASITELJU

DA  POŠALJEŠ  U  OBILJU  SVOJEG

SVETOG  DUHA  U  NAŠA  SRCA  KAKO  BI

SVI  U  TO  POVJEROVALI,  PO  ČISTOĆI

SVOJIH  SRDACA  I  PO  TVOJEM  BOŽJEM

MILOSRĐU.

BLAGOSLOVLJEN  TI  GOSPODINE  U  VIJEKE,  I  TVOJ  OTAC,  BOG

OTAC,  I  VAŠ  DUH  SVETI.

I  ČAST  I  SLAVA  DJEVICI  MARIJI.