Srijeda, 16.01.2012.

Jučer sam bio prvi puta na sastanku

molitvene zajednice  KRVI  KRISTOVE, koja

djeluje pri našoj župi.

U zadnjih nekoliko mjeseci sam nekako osjećao poticaj da se dodatno

uključim u rad naše župne zajednice.

Jer župna zajednica je, poslije naše obitelji, prva zajednica gdje bi si

trebali zadovoljavati sve svoje duhovne, pa i druge potrebe.

Tako je to i Gospodin osmislio i stvorio. I na čelu tih župnih zajednica

postavio one koje je On pozvao i odabrao, svećenike. Župnike i kapelane.

A mi ljudi, takvi kakvi smo, uvijek tražimo rješenja po svojem ljudskom

''ja'', po svojoj oholosti da sve možemo riješiti, mi ili drugi ljudi oko nas.

Takav sam i ja bio dok me takav način života nije doveo do toga da sam

više nisam znao ni tko sam, ni što sam, ni kuda da idem dalje u životu.

Situacije i događaji oko mene su se počeli odvijati na način da ja,  ONAJ

MOJ  JAKI  I  OHOLI  ''JA'',  više nije mogao na njih utjecati.

A ja sam tražio Gospodina, nekako sam znao i osjećao,  PLODOVI

KRŠTENJA,  PRIČESTI,  SVETE  POTVRDE,  CRKVENOG  BRAKA,  da

moram pomoć i rješenja tražiti u crkvi, duhovnosti, vjeri.

I donekle sam u tome uspio.  GOSPODINOVA   VOLJA,  ON  JE  SVE

TAKO  OSMISLIO  I  STVORIO.

Ali, isto tako je osmislio i stvorio u meni osjećaj da o tome svjedočim i

svima drugima oko sebe.

Tako je krenula i ova moja internetska stranica, i e-maili s drugim ljudima

u nekoj potrebi, i puno razgovora s raznim ljudima, u raznim situacijama

a povezanih s vjerom i duhovnošću.

Prirodnim putem tu dolazimo i do župne zajednice u kojoj živimo, i u

koju najčešće idemo na mise.

A to je zapravo  NAJMANJA  OBITELJ  CRKVE.  Kao što su naše obitelji

najmanji organizirani dijelovi društva, temelj svakog društva, tako su i

župne zajednice temelj naše katoličke crkve.

A  TE  NAŠE  ŽUPNE  ZAJEDNICE  ''ŽIVA''  SU  TIJELA.  S puno

organizacijskih dijelova i puno raznih obveza, odgovornosti, aktivnosti i

sl.

NOSITELJ  SVEGA  JE  ŽUPNIK.  ON  I

NJEGOVA  ŽUPNA  ZAJEDNICA  SU  JEDAN

DRUGOME  OGLEDALO   U  KOJEM  SE

MOGU  OGLEDATI.

I svaki pripadnik župne zajednice, koji se deklarira vjernikom, prakticira

vjeru, jednostavno u sebi  MORA  NOSITI  POTREBU  DA  SE  UKLJUČI,

PREMA  SVOJIM  SKLONOSTIMA  I  MOGUĆNOSTIMA,  U  RAD  TE

SVOJE  ŽUPNE  ZAJEDNICE.

Neki to sve riješe godišnjim obiteljskim darom, a neki osjete potrebu da

učine i nešto više.

Tako sam i ja to osjećao još od dana mojeg obraćenja, pa rasta i

učvršćivanja u vjeri kroz zatvorske dane.

U sebi sam tada donio odluku da ću se, po povratku iz zatvora, aktivno

uključiti u pomaganje župniku u svemu gdje će biti potreba.

Bilo je tu raznih akcija i stalno se nešto događa, pogotovo kada su neki

blagdani i druge takve prilike.

No, nekako se nisam mogao potpuno naći ni u jednoj trajnoj aktivnosti. U

svemu sam sudjelovao, ali sam sve to činio više iz neke preuzete obveze

nego iz toga da sam osjećao da je to to.

Nekako mi je bilo najljepše, tako je i danas, da dođem svaki dan na misu,

barem 45 minuta prije, da se pomolim, sam ili zajednički s drugima, da

AKTIVNO  I  PREDANO  SUDJELUJEM  U  SLAVLJENJU SVETE  MISE,

DA  POZORNO  I  SA   SRCEM  SLUŠAM  ČITANJE  BOŽJE  RIJEČI,

SVEĆENIKOVU  PROPOVIJED  I  SVE  ONO  ŠTO  SVEĆENIK

IZGOVARA  NA  SAMOJ  MISI.

A  POSEBNO  MI  JE  LIJEPO  KADA  ZA

TRAJANJA  SVAKE  MISE  POKUŠAVAM  I

USPIJEVAM  U  SEBI  DOČARATI  SLIKE  I

POJAVE  CIJELOG  TOG  DUHOVNOG

SVIJETA  KOJI  SE  U  MISI  SPOMINJE.

Pa sam još, kada su bile jutarnje svete mise, ostao poslije skoro svake

mise u još nekoj molitvi, ili razmatranju…

TO  SVE   MENI  BUDI  ONAJ  ISTINSKI  OSJEĆAJ  U  SRCU  DA  SAM

I  JA,  TAKAV  KAKAV  JESAM,  DIO  TOGA  CIJELOGA  DUHOVNOG

SVIJETA,  U  SVOJ  SVOJOJ  MALENKOSTI,  GRIJEŠNOSTI,  LJUDSKOJ

NESAVRŠENOSTI.

No, i dalje sam nekako osjećao u sebi da to još uvijek nije sve,  da

Gospodin sa mnom još ima nekih planova što se tiče mojeg doprinosa u

radu moje župne zajednice.

JER  POMAŽUĆI  U  RADU  ŽUPE,

ZAPRAVO  SAM  PRVO  POMAGAO  SEBI.

VRŠIO  SAM  BOŽJU  VOLJU  ZA  MOJ

ŽIVOT.

A  TAJ  OSJEĆAJ  MI  JE  ONDA  DAO  I

NADU  DA  ĆU  PO  TOM  PUTU  I  JA,  BEZ

OBZIRA  NA  MOJE  GRIJEHE,  JEDNOG

DANA  DOĆI  U  KRALJEVSTVO  BOŽJE.

I prije dva-tri mjeseca mi se nekako počelo dopadati pjevanje našeg

župskog zbora.

Volim pjevati na misama, naučio sam puno pjesmi, sluh mi i nije baš

najbolji, ali kada nešto čujem mogu to bez problema ponoviti i otpjevati.

I baš je župni zbor počeo tražiti nove pjevače. I neke drage sestre u vjeri,

koje su pjevale u župnom zboru, su me počele nagovarati da dođem k

njima u župni zbor.

I na jednoj misi, kao da sam dobio neki poticaj da to i napravim, da se

priključim župnom zboru.

Ali, ipak je negdje u meni ostao jedan mali upitnik, jako, jako  mali, ali

ipak dovoljno veliki da me odgovorio od odlaska na probu župnog zbora.

SHVATIO  SAM  I  PRIHVATIO  DA  TO  NIJE  BILA  BOŽJA  VOLJA  ZA

MOJ  ŽIVOT.

A  MENI  JE  SAMO  VAŽNO  DA  VRŠIM  BOŽJU  VOLJU  ZA  SVOJ

ŽIVOT.

I kada sam odlučio da ipak neću otići na probu zbora, kao da mi se

''rasvijetlilo''. Shvatio sam da bi to bilo dobro, to je bila nekako i moja

želja,  ALI  NIJE  BILA  BOŽJA  VOLJA,  BOG  IMA  NEKE  DRUGE

PLANOVE  ZA  MENE.

Pa sam ostao i dalje osluškivati što bi to bila Božja volja.

I nekako sam počeo sve intenzivnije razmišljati o molitvenoj zajednici

koja je prije godinu dana osnovana u našoj župi.

Vidio sam ih u puno molitvenih sadržaja koje su se događale u našoj

župi, ponekad su bile pročitane i neke informacije o njihovoj aktivnosti.

Prije nekih godinu i više dana i ja sam se pitao da zašto u našoj župi

nemamo organiziranu molitvenu zajednicu. No, župnik, koji tek preuzeo

župu, bila mu je to prva župa, strpljivo je i polako ''snimao'' cijelu

situaciju, odredio što mu je preče te je sve radio neki redom.  I  sve  je

nekako  išlo  svojim  tokom,  PO  BOŽJOJ  VOLJI.

Tako je formirana i ta naša molitvena zajednica  KRVI  KRISTOVE. Nije se

puno oko toga reklamiralo u župi, sve je prepušteno  VOĐENJU  DUHA

SVETOGA.

KOD   TIH  STVARI  S  GOSPODINOM  NEMA  NIŠTA  NA  SILU  I  NA

BRZINU.

Ja sam ponekad čuo informacije o njihovim aktivnostima, ali od

Gospodina nisam ''dobivao'' nikakve znakove da bih se i ja trebao

uključiti.

NISAM  JOŠ  BIO  SPREMAN,  GOSPODIN  JE  TO  ZNAO.

I onda mi se kroz adventsko vrijeme, na svakodnevnom odlasku na mise

''zornice'',  MILOSNO  JE  TO  VRIJEME,  počeo u meni javljati neki

interes oko molitvene zajednice.

I neke drage sestre s kojim sam kontaktirao preko e-maila rekle su mi da

su im molitvene zajednice, čijih su članovi,  PRAVA  DUHOVNA  HRANA,

IZVOR  SNAGE  ZA  SVAKODENVNI  ŽIVOT,  DA  JEDNOSTAVNO

JEDVA  ČEKAJU  SVAKI  SLIJEDEĆI  SUSRET.

A u meni je počelo sve više''tinjati'' da ŽELIM  I  TREBAM,  I  SVE  VIŠE

SAM  OSJEĆAO  DA  JE  TO  BOŽJA  VOLJA  ZA  MENE,  UKLJUČITI  SE

U  JOŠ  NEKU  AKTIVNOST,  OVDJE  U  SVOJOJ  ŽUPI.

I počeo sam razmišljati da se priključim toj našoj molitvenoj zajednici.

I tako jednog jutra, u te Božićne dane su u našoj župi bile samo jutarnje

mise, nakon mise sastao sam se pred crkvom s jednim dragim čovjekom i

njegovom sestrom. Dosta su u velikoj potrebi što se tiče materijalnih

stvari, ali su prisutni u svim dobrovoljnim akcijama koje se organiziraju u

župi.

Pa sam ih pozvao da odu sa mnom na kavu. Tako sam nekako bio u sebi

odlučio da ću ih u te Božićne dane pozvati na jednu  ''Božićnu kavu''.

IMAJU  JAKO  DRAGE  DUŠE.

I mislio sam da ću im tako uljepšati te dane, znam da nisu pri novcima da

idu na kavu, a i da lijepo malo porazgovaramo o svemu.

JER  TO  DVOJE  LJUDI,  TAKO  SAM  IH  JA  DOŽIVIO,  IMAJU

DOSTA  ČISTE  DUŠE,  DOSTA  ČISTA  I  NEISKVARENA  SRCA.

NA  NJIHOVOJ  VANJŠTINI  SE  TO  NE  VIDI,  ALI  KADA  S  NJIMA

RAZGOVARAŠ  I  GLEDAŠ  IH  U  OČI,  UVIJEK  ĆEŠ  VIDJETI  SJAJ  U

OČIMA.

TO  NIJE  NEKI  TAMNI  SJAJ,  NEŠTO  ZAGASITO.  NE,  TO  JE  SJAJ

U  OČIMA  KOJI  PROIZLAZI  IZ  NJIHOVIH  DUŠA.

TO  NE  MOŽEMO  SKRITI,  TO  SE  JAKO  DOBRO  VIDI.

JA  SVAKU  OSOBU  S  KOJOM  KONTAKTIRAM  POGLEDAM  U  OČI.

PUNO  SE  U  OČIMA  VIDI.

No, poslije svega, vidim da me zapravo Gospodin nagradio s tom kavom.

Oboje su pristali, s tim da sam s bratom bio već više puta na piću, a

sestra je bila sada prvi put. Baš sam htio da i ona ide s nama.

KAKO  SMO  SAMO  RADOSNO  RAZGOVARALI!

KADA  DRUGOGA  GLEDAŠ  SRCEM  I

DUŠOM,  TAKO  JE  LAKO  RAZGOVARATI!

A  GOSPODINOM  ME  ZATO  POSEBNO  NAGRADIO!

Ta draga sestra u vjeri je i članica te naše molitvene zajednice  KRVI

KRISTOVE.  I nekako se povela priča i tome što i kako rade.

KADA  JE  ONA  POČELA  ONAKO  GORLJIVO  GOVORITI  O  TOME

ŠTO  RADE,  KAKO  SE  MOLE,  O  MEĐUSOBNIM  ODNOSIMA,

DOBRIM  I  MANJE  DOBRIM  SITUACIJAMA,  MENI  JE  SRCE  POČELO

''GORJETI''.

SVE  VIŠE  I  VIŠE.

SVAKOM  NJEZINOM  RIJEČJU  MENI  SE  ''PROSVJETLJAVALO'',  I

SRCE  I  UM.

I  U  TRENUTKU  JE  PALA  ODLUKA.

ODMAH  IDEM  NA  NJIHOV  PRVI  SASTANAK,  UTORKOM.  MORAM

IM  SE  PRIKLJUČITI!

I  SAMO  SAM  SE  NASMIJAO.  I  TOJ  DRAGOJ  SESTRI,  I  SEBI,  I

GOSPODINU.  Nije ona znala čemu se smijem.

JA  SAM  SAMO  BIO  JAKO   RADOSTAN.

OPET  SAM  VIDIO  GOSPODINA  U

SVOJEM  ŽIVOTU!

I kad se poslije sjetim toga razgovora,  SIGURAN  SAM  DA  JE  TA

DRAGA  SESTRA   IMALA  POSEBNO  NADAHNUĆE  U  TIM

TRENUCIMA.  KAO  DA  JU  JE  DUH  SVETI  VODIO  U  SVEMU  ŠTO

MI  TREBA  REĆI.

ZNAO  SAM  I  OSJETIO  DA  TU  SE  VIŠE  NEMA  ŠTO

PRESIPITIVATI.

ODMAH  SAM  SHVATIO  DA  MI  JE  GOSPODIN  VRLO  JASNO,  I  NA

JEDAN  PREKRASNI  NAČIN,  DAO  DO  ZNANJA  ŠTO  JE  NJEGOVA

VOLJA  DA  JA  ČINIM  U  SVOJOJ  ŽUPI.

DA  SE  UKLJUČIM  U  MOLITVENU

ZAJEDNICU.

No, morao sam se strpjeti još 15-tak dana, jer su Božić i Nova godina

''padali'' baš u utorak pa nije bilo sastanka.

Pa je onda 10.01. bila njihova prva godišnjica osnivanja. Sa misom koju

je održao dragi župnik.

Došao sam na misu.  Tu sam se prvi puta susreo sa tim dragim sestrama

u vjeri, članicama molitvene zajednice. Poslije mise sam odmah otišao,

jer sam imao goste kod kuće.

Ali, evo jučer sam prvi put prisustvovao sastanku naše molitvene

zajednice. Lijepo su me primile te drage sestre u vjeri, molili smo, čitali i

slušali, razgovarali.

I  OD  ONOGA  RAZGOVORA  U  KAFIĆU  JA  SAM  POČEO  OSJEĆATI

JOŠ  JEDAN  POSEBNI  MIR  KADA  GOD  SAM  SE  PRISJETIO  NAŠE

MOLITVENE  ZAJEDNICE  I  MOGA  SUDJELOVANJA  U  NJOJ.

I  TAKO  SE  OSJEĆAM  I  OVOG  TRENUTKA.

BESKRAJNA  TI  HVALA,  PREDRAGI  MOJ

GOSPODINE,  ZA  TVOJE  PLANOVE  ZA

MOJ  ŽIVOT!

TAKO  IH  JE  LIJEPO  ŽIVJETI…

BLAGOSLOVLJEN  TI  BOŽE  OČE,  KOJI  SI

SVE  OSMISLIO  I  STVORIO!

I  TI  GOSPODINE  ISUSE,  BOŽE,  SINE

BOŽJI,  KOJI  SI  NAS  OTKUPIO  I

SAČUVAO!

I  TI  BOŽE  DUŠE  SVETI  KOJI  NAS

JAČAŠ,  VODIŠ,  NADAHNJUJEŠ,

ISPUNJUJEŠ  I  BRANIŠ  NA  PUTIMA

KOJE  JE  GOSPODIN  ZA  NAS  OSMISLIO!

I  ČAST  I  SLAVA  TEBI,  DRAGA  NAŠA

NEBESKA  MAJČICE!